Onlajn tribina “Srbija nije kolonija” održana je 27. februara u organizaciji Opštinskog odbora Partije radikalne levice Voždovac (PRL).

Celu tribinu možete pogledati na našem YouTube kanalu.

Na tribini su govorili: Milena Repajić, istoričarka, članica Predsedništva PRL, i Jovo Bakić, sociolog, član Izvršnog odbora i Glavnog odbora PRL . Moderator tribine je bio Aleksandar Novaković, predsednik OO PRL Voždovac i član Glavnog odbora PRL. Tehnički moderator je bio Marko Crnobrnja, potpredsednik OO PRL Voždovac i član Glavnog odbora PRL.

U fokusu izuzetno dobro posećene tribine su bili geopolitički položaj Srbije u odnosu na vojne, političke i ekonomske sile sveta, nametnuti diktat takozvanih evroatlantskih integracija (EU i NATO) i eksploatacija Srbije od strane stranih korporacija povezanih sa lokalnim centrima moći.

PRL je ovu tribinu organizovala u skladu sa doslednom  borbom protiv svrstavanja Srbije u vojne blokove, imperijalizma i svakog oblika eksploatacije. U programu PRL stoji:

Internacionalizam, antiimperijalizam i pacifizam predstavljaju našu težnju da se vrednosti solidarnosti, saradnje i mira sprovedu na globalnom nivou.

Borba za pravednije društvo je globalna borba koja na svetskom nivou ima iste probleme i iste neprijatelje. Mir ne podrazumeva samo odsustvo rata, već i to da glavni ekonomski i socijalni uzroci rata moraju biti uklonjeni.

Zastupamo viziju svetskog društva kao društva mira, kolektivne sigurnosti, društvenog razvoja i demokratije koje povezuje slobodu, jednakost i solidarnost.

Milena Repajić je, govoreći o modernom kolonijalizmu i njegovoj primeni na Balkanu, rekla:

Kolonijalizam se ne uspostavlja uvek nasilno. Bombardovanje SRJ od NATO  pakta je više izuzetak nego pravilo. On se uspostavlja tako što se narod uveri da je nama potrebno da neko sa strane ko je bolji, veći, pametniji, razvijeniji (a pritom i parametre razvijenosti koje treba postići postavlja taj isti kolonijalni gospodar) rešava stvari. Dakle, treba ubediti ljude da mi ništa ne možemo. I tu je Slobodan Milošević bio koristan za ono što će doći posle njega jer je tu situacija bila: “Eto vidite dokle smo mi došli sami , (…) mi smo sami išli u ratove, mi sami nismo mogli da se izmirimo posle tih ratova,  mi smo sami upropastili svoju privredu…”, a privredu smo upropastili krajnje tendenciozno da bi posle bila rasprodata… Dakle, nama je potrebno da nas neko vodi za ruku, i to ne samo Srbiji nego svim balkanskim državama. Vi niste umeli – sad ćemo da vam pokažemo kako se to radi.

Jovo Bakić je istakao neophodnost povezivanja levih i progresivnih snaga na kako na Balkanu tako i na svetskom nivou da bi došlo do korenitih promena ideološkom, geopolitičkom i ekonomskom nivou:

 “Balkan balkanskim narodima” – pa to nije puki slogan. On je nastao iz uviđanja slabosti svakog pojedinačnog nacionalizma. Tako je isto i danas. Srpski nacionalizam je slab. Nama nema pomoći ako se ne povezujemo sa našom braćom preko granice, a kad kažem braća, tu ne mislim samo na Srbe nego mislim i na Hrvate, mislim i na Makedonce, mislim i na druge. Svi poniženi i uvređeni su naša braća. To je ona stara Marksova: “Proleteri svih zemalja-ujedinite se!”  koja važi danas jednako kao što je važila i 1848. godine. Nema ništa bez međunarodne solidarnosti. Istovremeno, da biste mogli da gradite međunarodnu solidarnost, morate da jačate tu gde ste. Dakle, mi smo ovde u Srbiji, nama su oteli Republiku, oni je siluju iz dana u dan i mi moramo da je spasimo. Nema nikoga osim nas ko to može da uradi. Da li smo mi sposobni dovoljno to će vreme pokazati ali moramo da se organizujemo i spasavamo što se spasiti može. U ovom trenutku naši izgledi uopšte ne deluju sjajno, ali to nije razlog da se ne borimo. Naprotiv – što smo u goroj poziciji, to je borba potrebnija.

Borba za teritorijalnu i političku nepovredivost naše zemlje nije kvazipatriotska floskula već znači i borbu za očuvanje zdrave životne sredine, za raspolaganje građana Srbije sopstvenim strateškim resursima, borbu protiv dominacije korporacija i domaćih tajkuna, za društvo u kojem ćemo, bez mešanja imperija i pritisaka međunarodnih organizacija,  sami odlučivati o pravcu u kojem ćemo se razvijati.  PRL će se dosledno boriti za to, jer je bez ovih temelja nemoguće podići pravedno društvo, dom u kojem će biti mesta, hrane i posla za sve.