Ana Brnabić je nastavljač višedecenijskog niza antiradničke politike, kršenja radničkih prava i deregulacije zarad “privlačenja stranih investicija”. Kao premijerka sprovodila je mere štednje koje su nakon privatizacijske pljačke dokrajčile radničku klasu u Srbijii devastirale javni sektor.

Posebno je licemerno je što odgovornost prebacuje na obespravljene radnike i radnice. Pa joj je tako jedan od prvih poteza na vlasti bio da od radnika Fiat-a traži solidarnost sa državom i investitorom i da konstantno preti time da će štrajkovi i borba za radnička prava oterati investitore. U prevodu: gladujte, neka vas maltretiraju, robujte, ali ćutite da ne odu ovi što vas izrabljuju. Vrhunac toga je bio kada je odlazak Geox-a, koji je pre nekoliko meseci preko 1000 radnika i radnica u Vranju ostavio na ulici, objasnila privrednim rastom i velikim platama. To je oko hiljadu porodica u gradu od 80.000 stanovnika, to je humanitarna i privredna katastrofa.

Ništa od ovoga ne iznenađuje kada znamo odakle dolazi Ana Brnabić. Ona je postala premijerka kao “tehnokrata”, što je fensi reč za eksponente krupnog stranog kapitala i interesnih lobističkih grupa u izvršnoj vlasti. Pre nego što je ušla u Vladu, ona je kao konsultantkinja radila na implementaciji USAID projekata i bila je jedna od osnivačica NALED-a. Ove organizacije imaju više uticaja na politiku i ekonomiju u Srbiji od naroda koji izlazi na izbore. One u ime “povoljne klime za investicije” radnike pretvaraju u robove, a navodne “eksperte” u vlasti koji za to treba da se pobrinu gledamo decenijama, od G17+ do Ane Brnabić.

Milena Repajić za dnevne novine Danas.