✍️ Tekst je rezultat rada “Radničkog štaba” — novoosnovanog tela PRL koje se bavi radničkim pitanjima i organizovanjem

Aktuelni građanski protesti, predvođeni od strane studentskog pokreta, vratili su temu korupcije u žižu interesovanja javnosti. Jedan od osnovnih načina koruptivnog ponašanja je nenamensko, prevarno trošenje novca iz budžeta kroz izbegavanja sprovođenja javnih nabavki, nameštanje tendera i sl. Kako opisano ponašanje ima za ishod, između ostalog, štetu koja se izražava u umanjenju budžetskih sredstava koja bi trebalo da se koriste za potrebe svih, mi bismo skrenuli pažnju čitaocu na drugu stranu medalje tj. na koji se način puni budžet naše države i odakle ta sredstva zapravo dolaze.

Kao što je poznato, porez predstavlja osnovni izvor finansiranja države. Porezi se ugrubo mogu podeliti u progresivne koji veći poreski teret stavljaju na bogate, proporcionalne u pogledu kojih je teret jednako na bogatima i siromašnima, a postoje i regresivni porezi koji više terete siromašne nego bogate. Naš Ustav propisuje da se obaveza plaćanja poreza zasniva na ekonomskoj moći onoga ko je dužan da plaća porez. Navedena ustavna proklamacija ne odgovara stvarnom poreskom opterećenju stanovnika Republike Srbije već se kroz liberalno poresko zakonodavstvo pospešuje ekonomska nejednakost.

Uvidom u strukturu poreskih prihoda u Srbiji može se jasno uočiti činjenica da se budžet naše zemlje puni prevashodno putem PDV-a i akciza, odnosno preko leđa radnih ljudi, dok kapitalisti plaćaju minimalne poreze. Naime, od svih poreskih prihoda u Srbiji 73% otpada na prihode koje država crpi iz PDV-a i akciza – PDV čini više od 50%, a akcize – nešto više od 20%. Porez na dobit pravnih lica iznosi nešto oko 15%, dok porez na dohodak građana iznosi manje od 10% ukupnih poreskih prihoda.

Opisana struktura je direktno usmerena protiv najsiromašnijih slojeva stanovništva, i to iz razloga regresivnosti PDV-a. Porez na dodatu vrednost, kao porez na potrošnju, se ubraja u poreze koji više opterećuju siromašne. Regresivni efekat PDV-a se najilustrativnije može videti na primeru Srbije u kojoj radnik koji prima medijalnu zaradu u Srbiji, a koja iznosi 81.793,00 dinara, ogroman deo svojeg raspoloživog dohotka potroši u prodavnici, te se faktički plaća porez u visini od približno 20% na svoja neto primanja. Kako se dohodak pojedinca povećava tako se povećava i njegova „sloboda od PDV-a“, te onaj koji može uštedeti polovinu svog dohotka se suočava sa poreskom stopom od 10%, a onaj koji može uštediti 9/10 svog dohotka se suočava sa poreskom stopom od 2%, itd.

U pogledu pravičnijeg poreskog opterećenja PDV-om ništa ne pomaže smanjenje stope PDV-a na osnovne namirnice iz razloga što njih kupuju i siromašni i bogati, a ne može se na trgovačkoj kasi proveriti visina primanja pojedinačnog kupca. Takođe, bez efekta bi ostali i pokušaji posebno visokog oporezivanje tzv. luksuzne robe jer oni koji je mogu priuštiti mogu prosto prestati da je kupuju.

Osnovni metod kojim se može ublažiti nepravičnost PDV-a je primena progresivnog oporezivanja dohotka građana. Najučestaliji način progresivnog oporezivanja izgleda tako što bi se svi oporezivi prihodi pojedinca u jednoj godini sabrali u njegov dohodak na koji bi se primenila jedinstvena poreska stopa. Visina poreske stope je usklađena sa visinom dohotka, odnosno kako se dohodak povećava, tako i stopa raste, uz važnu napomenu da se taj porast stope nikada ne odnosi na čitav dohodak, već samo na onaj deo dohotka koji prelazi određenu granicu koju postavlja zakonodavac. Dakle, ako se kaže da pojedinac u nekoj skandinavskoj zemlji plaća porez od 55% ako zarađuje preko milion evra, to ne znači da u slučaju da ima primanja od npr. milion i dvesta hiljada evra godišnje plaća 55% na čitav iznos, već se stopa od 55% primenjuje na primanja koje prelaze iznos od milion evra, u opisanom slučaju na iznos od dvesta hiljada evra, dok je iznos od milion evra oporezovan odgovarajućom (nižom) poreskom stopom.

Kako u Srbiji suštinski ne postoji progresivno oporezivanje dohotka, poreski sistem naše zemlje ne uspeva da kompenzuje opisane negativne efekte PDV-a, odnosno da učini oporezivanje iole pravičnijim. Oporezivanje dohotka u Srbiji se vrši tzv. proporcionalnom metodom tako što se posebna poreska stopa, koja ostaje ista bez obzira na razliku u visini prihoda, primenjuje na različite vrste primanja: tako se zarada i prihod od samostalne delatnosti oporezuju po stopi 10%, prihod od nepokretnosti po stopi od 20%, prihod od kapitala po stopi od 15%.

Način na koji je oporezovan dohodak u našoj zemlji ne vodi do suštinske progresivnosti, odnosno, ne opterećuje najbogatije u društvu. Blefiranje uvođenja progresivnosti poreza na dohodak je izvršeno putem propisivanja godišnjeg komplementarnog poreza na dohodak. Ovim porezom, koji plaća manje od 30.000 građana u Srbiji, pretežno služi oporezivanju dobro plaćenih profesionalaca, prilepaka vladajuće kapitalističke klase. Naime, Zakonom o porezu na dohodak građana je predviđeno da godišnji porez na dohodak građana plaćaju fizička lica koja su u kalendarskoj godini ostvarila dohodak veći od trostrukog iznosa prosečne godišnje zarade po zaposlenom isplaćene u Republici u godini za koju se utvrđuje porez. Navedeni porez se plaća preko već naplaćenog u okviru opisanog proporcionalnog sistema oporezivanja, tj. primenjuje se poreska stopa od 10% na iznos koji prelazi trostruku prosečnu zaradu u Srbiji, te se primenjuje poreska stopa od 15% na iznos koji prelazi šestostruku prosečnu zaradu. Čitalac se verovatno seća novinskih članaka u kojima je mogao pročitati ko su najbogatiji ljudi u Srbiji na bazi poreskih prijava za plaćanje ovog poreza, te se verovatno začudio da su najbogatiji ljudi u zemlji javni izvršitelji, javni beležnici, advokati, direktori velikih kompanija, a nigde kapitalista. Trik kojim je izbegnuto oporezivanje najbogatijih je izvršen time što se na prihode od kapitala ne plaća ovaj porez. Dakle, sa jedne strane imamo budžetsku strukturu prihoda koja se u najvećoj meri sastoji iz novca koji je prikupljen najregresivnijim porezom (PDV), a sa druge strane imamo oslobađanje najbogatijih od plaćanja godišnjeg poreza na dohodak.

Treba imati u vidu da se ovde ne govori o izbegavanju plaćanja poreza – koje je uvek dostupnije bogatima koji imaju šta da sakriju, kao i njihove mogućnosti da koriste poreske rajeve i da plate poreske savetnike koji mogu naći “kreativne” načine umanjenja poreske obaveze – već o samom načinu oporezivanja kada bi se svi ponašali u skladu sa poreskim zakonima.

Može se zaključiti da je u Republici Srbiji u potpunosti ostvaren ustavni princip plaćanja poreza prema ekonomskoj moći obveznika, uz vrlo bitnu modifikaciju koja se ogleda u tome što ekonomski nemoćnija radnička klasa plaća više poreza od vladajuće klase kapitalista.

U narednom tekstu pozabavićemo se modelima progresivnog oporezivanja za koje se
zalažemo u skladu s Programom PRL.

*Korišćeni podaci nalaze se u Zakonu o završnom računu budžeta R. Srbije za 2023., Službeni glasnik RS br. 94/2024
Dostupno na: https://www.mfin.gov.rs/sr/propisi-1/zakon-o-zavrnom-raunu-budzeta-
republike-srbije-za-2023-godinu-slubeni-glasnik-rs-br-942024-1