U našoj liberalnoj javnosti, već decenijama žednoj “efikasnosti privatnog sektora” i “uklanjanja korumpirane države iz upravljanja privredom”, u poslednje vreme naglo je počeo da stiče popularnost pojam nacionalizacije. Ta nacionalizacija je, međutim, veoma selektivna i trenutno se tiče isključivo Naftne industrije Srbije (ponekad eventualno borskih rudnika).

Nacionalizacija strateških resursa i privrede jeste važan deo društvene transformacije i jedan od preduslova socijalističkog društva, ali mora biti praćena čitavim nizom drugih politika da bi uopšte imala smisla. Sporadična i neprincipijelna nacionalizacija iz geopolitičkih motiva, kojom se targetiraju samo investitori iz određenih zemalja, može da napravi istu štetu kakvu pravi i privatizacija. Politički akteri koji američkim sankcijama pristupaju iz ugla “izvini se Đuri što te je tukao” ne objašnjavaju odakle bi se, kako i po kojim cenama nacionalizovani NIS snabdevao energentima, koja bi razvojna banka to finansirala, a koja privreda podržala.

Kada govorimo o nacionalizaciji, jasno je da ona prvo mora krenuti od bankarskog sektora. Praktično nepostojanje bankarske podrške razvoju privrede u Srbiji je ključni razlog zašto smo "nesposobni" da upravljamo svojim strateškim resursima i zašto se "razvijamo" isključivo navlačenjem stranih investicija. Bez nacionalizacije banaka nema ni govora o razvoju naše privrede i oslobađanju radnih ljudi iz kandži dužničkog ropstva. O tome, međutim, u liberalnom političkom diskursu nema ni reči.

Jedino što bi danas nacionalizacija NISa donela Srbiji je guranje zrmlje u još dublju zavisnost od zapadnih crntara moći i dalje uništavanje makar i minimalne šanse za nezavistan razvoj. To, slutimo, i jeste ono što selektivni zagovarači nacionalizacije žele da postignu, koristeći parolu nacionalizacije kao moralnu ucenu za levicu.