✍️ piše Mihajlo Nikolić, član GO PRL

Još jedna mlada osoba je umrla od posledica pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu.

Kapitalistička pohlepa je brutalno likvidirala 16 ljudi u našem gradu. Kao neko ko zaista često putuje vozom zbog svog političkog rada, ne mogu a da gotovo svaki dan ne pomislim kako sam se u trenutku pada nadstrešnice ispod nje mogao naći ja, ili neko koga volim.

Rođak jedne bliske prijateljice se sticajem okolnosti našao na nekih 20 metara od pada nadstrešnice, u nogu ga je pogodio komad betona, ali srećom nije zadobio teže povrede. Otprilike ga je minut ipo delio od sigurne smrti, budući da je neposredno pre pada prošao ispod nadstrešnice.

Tog dana su me pozvale desetine ljudi da me pitaju kako sam, da li sam dobro, da li su svi moji dobro, a i ja sam pozvao mnoge ljude. I ako se bavim politikom godinama, i sam sam video mnoga stradanja, i daleko masovnija ubistva poput onih koja se dešavaju u Gazi već godinu ipo dana, ovo me je naročito potreslo jer se desilo u samom srcu mog grada.

Teško je razmišljati o ovoj strašnoj tragediji a ne pomisliti da je moglo biti i gore, jer da je slučajno bio kišni dan, daleko bi se više ljudi sklonilo ispod te nadstrešnice. Broj poginulih je mogao da bude 50-100 ljudi, a možda i daleko više, zaista je teško reći.

Koliko god ovo delovalo kao nešto što je dotaklo "dno dna", treba biti realan, setiti se da su se slične nesreće u kojima ljudi stradaju zbog profita dešavale i ranije (bez obzira što je ovo najmasovnije ubistvo u Novom Sadu od kraja Drugog svetskog rata), ali da će se one dešavati i u budućnosti, čak i kada naprednjačko-kriminalni kartel padne sa vlasti.

Korupcija je samo posledica surovog kapitalističkog sistema koji zbog profita slobodno mogu reći svakodnevno ubija naše sugrađane. Trenutno pri ruci nemam preciznu statistiku, ali sam svestan da je broj ljudi koji poginu na gradilištima zbog toga što se štedi na zaštitnoj opremi i adekvatnoj obuci, a forsiraju rokovi za završetak radova ogroman. Duboko mi je ostao urezan u pamćenje događaj kada je na gradilištu u Hilandarskoj ulici pao radnik sa skele 2019. godine. I ako sam mnogo puta pre toga čitao u raznim medijima o tome, trenutak pada starijeg čoveka koji umesto da uživa sa unucima u parku radi na crno na gradilištu me je potpuno presekao i ostavio bez teksta. To se desilo otprilike par minuta nakon što sam tog dana peške prošetao Hilandarskom ulicom.

Svakodnevno u Srbiji nekoliko porodica ostane bez krova nad glavom. Znamo za slučajeve kada su se ljudi koji nisu imali gde da odu nakon što ih je izvršiteljska mafija izbacila iz jedinog doma smrzli na ulici ili umrli od zaraznih bolesti. Sećam se jedne starije žene koja je godinama prosila na ulicama Novog Sada, najčešće na pešačkom prelazu preko puta bioskopa u centru grada. Svaki dan sam je gledao kako se smrzava, i iz godine u godinu sam se pitao kako uspeva da preživi godinama sama na ulici. Gotovo čitavu moju srednju školu i početne godine studija ja sam sretao tu ženu, povremeno sam joj donosio hranu i piće, ali nisam mogao da učinim mnogo više od toga. Užasna jeza me je prošla dok sam se jednog dana vraćao iz centra prolazeći baš pored mesta gde ona inače spava, i primetio da je nema. Taj trenutak nikada neću zaboraviti. Na žalost, više je nikada nisam video.

Poznati su i slučajevi u Srbiji kada su ljudi umrli od gladi. Mene je najviše rastužio slučaj penzionerskog para, skromnih ljudi, baka i deka koji su svoj životni vek završili tako što su umrli sami u stanu od gladi.

Postoji i bezbroj drugih situacija i načina kako ovaj surovi sistem u kojem je profit bahatih pojedinaca sve, a život ljudi ništa ubija ljude oko nas, a polako, on ubija i nas same. Dugo godina sam bio u potpunom očaju i nekom prilično depresivnom stanju koje se u meni probudilo kroz višegodišnji politički rad.

Poslednjih godina, sve te ljudske patnje koje sam naveo, i mnoge koje nisam pomenuo u ovom tekstu me proganjaju, ali se upravo zbog toga organizujem sa drugaricama i drugovima. Zato mi je drago što sam član Partija radikalne levice - PRL i što sam napokon okružen saborcima i saborinjama koji su spremni da strpljivo rade na organizovanju i širenju naše organizacije kako bismo zajedno slomili ovaj odvratni kapitalistički sistem koji nas je već koštao mnogih ljudskih života. Ponosan sam na sve svoje saborce, kako na saborce iz Partija radikalne levice - PRL, tako i na saborce i saborkinje iz drugih nama bliskih organizacija poput Podrška narodu Palestine Srbija/ Support to the people of Palestine Serbia, Združena akcija Krov nad glavom, Radničke omladine, ali i drugih antifašističkih, antikapitalističkih i antiimperijalističkih grupa. Naš naporan zajednički rad donosi promene. Uz vrlo ograničene resurse, slabu medijsku propraćenost sa kojom se suočavamo, i jaku kampanju usmerenu protiv nas od strane raznih grupa, kako pojedinih ekipa sa "levice", raznih "opozicionih" stranki i aktivističkih grupa, ali i režima koji neretko, a bogami sve češće upire prst upravo u "boljševike" često pominjući i direktno PRL, mi ipak napredujemo. Korak po korak, gradimo organizaciju. I nećemo stati.

Kapitalistički sistem mora da padne, zdravlje i životi ljudi moraju biti prioritet društva, i što se mene tiče, spreman sam ceo svoj život da posvetim ovom cilju.

Vukašine, nikada te nećemo zaboraviti, ni tebe, a ni sve druge ljude, žrtve pohlepe i profita.
Doći će dan kada će narod ustati a kapital pasti. Verujem da će taj dan doći i živim za taj dan.

Smrt kapitalizmu!
Živela radnička Srbija!