✍️ piše Milena Repajić, predsednica PRL

Ja ne pripadam školi mišljenja u kojoj je direktna demokratija sveta krava. Postoje konteksti u kojima može biti beskorisna, pa čak i štetna, i oni u kojima je prikladna i korisna. Ovo je jedna od tih situacija. Zašto?

Ovo je ozbiljna politička kriza širokih razmera. Nije samo kriza SNS vlasti, iako jeste i to što se odlično vidi u osipanju baze, polupraznim salama na skupovima i nesposobnosti da namaknu iole respektabilni broj realnih studenata, pa čak i ljudi generalno u Pionirskom parku.

Da se zadržimo još malo na SNS-u: uprkos neviđenom trudu, vlast nije za ova skoro 4 meseca uspela da smisli nijednu efikasnu tehniku da diskredituje studentski pokret organizovan kroz plenume.

Napadi na studentske predstavnike koje ističe opoziciona javnost su se od plenuma samo odbili, a suprotne optužbe da iz senke vladaju radikalni levičari i anarhisti koji na mala vrata uvode komunizam niko nije shvatio ozbiljno.
Poslednje oružje koje su izvukli iz arsenala, “studenti koji žele da uče”, im se najviše obija o glavu i pokazuje koliko su oslabljeni.

E sada da da se okrenemo široj političkoj krizi.

Ovo dakle nije kulminacija samo krize vlasti, već i krize sistema liberalnog kapitalizma u Srbiji (a i šire globalno, vratiću se i na to). To uključuje i sistem predstavničke demokratije. Mi godinama imamo situaciju da se nezadovoljstvo vlašću ne prevodi u izborne rezultate.

Predstavnička demokratija ima možda još više problema od direktne demokratije. Kad se tome doda činjenica da je ona, posebno ovde, i izuzetno skupa, dobijemo situaciju u kojoj ogromna većina stanovništva nije politički predstavljena i parlamentarnu scenu u unutarklasnom sukobu.

Zato, između ostalog, konstantno imamo velike izlive narodnog nezadovoljstva i ubedljive izborne pobede vladajuće koalicije.

Opozicija pokušava da nađe različite načine da to prevaziđe. Od pokušaja da se SNS kompradori predstave kao neka vanredna aberacija a ne logični ishod sistema kapitalističke periferije, preko lutanja kroz različite kvaziideološke struje, do haotičnog delovanja u pokušajima udovoljavanja javnom mnjenju (bojkoti, incidenti u skupštini).
Ništa od toga nije urodilo plodom, što se objašnjava “otetom državom” i izbornim mahinacijama SNS. Što je tačno, SNS i direktno krade i kroz različite mehanizme ucene obezbeđuje glasove (i nisu prvi u tome, samo su mehanizme usavršili). Ali to apsolutno nije objašnjenje.

Međutim, preko toga se došlo do poslednjeg načina da se veštački prenebregne politička kriza, a to je prelazna/ekspertska vlada. Ona bi, navodno, trebalo da obezbedi fer izborne uslove — naravno za odobrene igrače, potpuno ignorišući klasnu dimenziju političke nepravde. Nakon toga bi se na fer izborima pokazala prava volja građana.

Ovo zapravo znači pokušaj dolaska na vlast bez izbora, odnosno računa na onu staru anegdotu Vuka Draškovića “Dođi na vlast pa ću da glasam za tebe”. Zato je Vučiću tako lako da tu ideju napadne bez imalo truda.

To naravno nikako neće rešiti političku krizu. U najboljem (mada malo verovatnom) slučaju može privremeno da je sanira, u najgorem da je produbi. Da ne govorimo o tome da ništa od osnova sistema ne bi promenilo za većinu ljudi.
Oni koji bi osetili boljitak su deo intelektualne srednje klase koji bi povratio izgubljene (iako nikad sasvim izgubljene, ali to je druga tema) privilegije i položaj. Radnička klasa koja ekonomsku i političku obespravljenost i otvorenu represiju trpi decenijama, ne bi.

Gde tu dolaze zborovi na koje su pozvali studenti u blokadi?

U sistemskoj onemogućenosti političkog organizovanja, zborovi bi mogli da budu začetak organizovanja i otpora vlasti i političkom establišmentu generalno. Naravno da bi tu bilo milion problema, naravno da bi i vlast i opozicija bušili i pokušavali da kroz to sprovode svoje interese. Možda i uspešno. Ali kad se jednom pokrene učešće naroda u političkom odlučivanju, to se ne gasi tako lako. To već sad vidimo. To može da bude prvi korak u širem i masovnijem političkom organizovanju.

A sad bih da se osvrnem na to zašto mislim da je to u ovom trenutku posebno važno (osim činjenice da nam se prvi put posle ko zna koliko godina pruža prilika za istinski masovnu politizaciju).

U užem političkom smislu postoje dva ishoda: 1) da SNS ostane na vlasti i 2) da opozicija dođe na vlast, da li kroz prelaznu vladu ili na neki drugi način. U scenariju 1) trenutno deluje da bi pravac vlasti posle ovoga bio neki Tramp-Mask ultra kapitalizam.

Šapićevi potezi i Đukino poigravanje sa privatizacijom svega, najavljena transformacija javnog sektora i retoričko hvatanje Vučića na Tramp voz, snažno sugerišu taj smer. To bi im donelo idejnu svežinu posle ove ogromne krize i osiguralo međunarodnu (američku) podršku. Osim toga, bar na neko vreme bi im omogućilo da lažu da mogu nešto da izvuku iz ovih geopolitičkih gibanja i da Tramp samo što nije ujedinio srpski svet. Mogli bi da zadovolje i korporativni i konzervativni deo svoje baze. Pitanje je kako bi se to odrazilo na odnose sa EU, tu bi moralo da dođe do izvesnog prilagođavanja.

U opciji 2) u ovim globalnim okolnostima najrealnije bismo dobili hvatanje na ratnu histeriju (i ekonomiju) EU. Nova vlast bi tako učvrstila svoju bazu i evropsku podršku, uz potencijalno kvarenje odnosa sa SAD (što je lakše, jer je srpska ekonomija mnogo zavisnija od EU). Svakako vi podrazumevala i prekid odnosa sa Rusijom i u velikoj meri Kinom.

Mnoge stvari u vezi sa pravcima razvoja geopolitike su u ovom trenutku previše neizvesne da bi se predviđalo bilo šta dalje od ovoga.

Bilo koja od ove dve opcije (hiperkapitalizam vs. rat) evidentno ne predstavlja ni volju ni interese većine u Srbiji i uvlače nas u probleme i još goru krizu. Zato je u oba scenarija jako važno da postoji viši stepen političke svesti, uključenosti i organizacije naroda.

Jedino organizovani narod može da pruži efektan otpor. Zborovi i direktna demokratija nisu magično rešenje, ali jesu mehanizam iz koga mogu da niknu začeci masovnijeg političkog organizovanja koje bi taj otpor artikulisalo.