Dva stravična masovna ubistva prošle nedelje potresla su javnost u Srbiji.

Nakon tragedija koje su se desile u sredu i u noći između četvrtka i petka – smatrali smo svojom dužnošću da u prvim danima ne iznosimo preuranjene zaključke i ocene, i da ne doprinosimo širenju masovne histerije i retraumatizaciji društva. Međutim, reakcije različitih činilaca – a posebno vlasti – na ove nezapamćene događaje, same zahtevaju političku reakciju.

Prethodnih dana smo od autoriteta mogli da čujemo razna paušalna, neutemeljena, i štetna tumačenja ove dve tragedije; a od medija – utrkivanje u senzacionalizmu i nesavesnom izveštavanju. Još gore, zahtevane su i najavljene mere koje neće sprečiti ovakve patološke pojave u društvu, ali će otvoriti vrata novim društvenim problemima.

U senci ove tragedije se jače nego ikad ocrtava naše društvo perifernog kapitalizma. Društvo kojem se ne daju funkcionalna rešenja za teške situacije, i koje zato spas traži u stalnom pooštravanju krivičnog zakonodavstva i širenju policijskih ovlašćenja – ovlašćenja, koja kompradorska država jedva čeka da uvede i zloupotrebi.

Svaki dan vidimo da se već postojeći zakoni primenjuju selektivno, isključivo onda kada su na štetu slabijih, a u korist bogatih i moćnih. Broj policajaca već višestruko premašuje onaj koji smo imali u socijalističkom periodu, a stopa kriminala i nedodirljivost kriminalaca su u stalnom rastu. Jasno je da pojačavanje kazni i represije neće dovesti do veće bezbednosti niti sprečiti tragedije. Posebno se protivimo najavljenom snižavanju granice za krivičnu odgovornost sa 14 na 12 godina kao neodgovornoj meri sa potencijalno katastrofalnim posledicama; kao i predsednikovom poigravanju sa idejom smrtne kazne.

Ovakve vrste tragedija se događaju u različitim delovima sveta. To su ekstremne i nepredvidive patološke pojave, koje nisu pravilo – ali jesu alarm koji nas tera na razmišljanje. Rešenje svakako nije u pooštravanu represije, ukidanju medijskih sadržaja ili borbi protiv savremenih tehnologija. Sadržaji u video igrama, filmovima, na društvenim mrežama i televizijskim programima nisu uzroci, već simptomi otuđenja – dece kao i odraslih.

Uzroci su dublji.

Uzroci su u preopterećenju roditelja na radnom mestu i van njega. U preopterećenju učitelja i nastavnica koji rade u nekoliko škola i predaju prevelikom broju dece da bi ispunili fond časova za bednu platu. Uzroci su, najzad, i u preopterećenju same dece kompetitivnim ustrojstvom školskog sistema i kompetitivnim ustrojstvom sveta koji ih čeka. Uzroci su u nedovoljnoj brizi o mentalnom zdravlju, nepristupačnim resursima i nepostojanju mehanizama koji bi se borili protiv vršnjačkog nasilja. Predsednik Vučić najavljuje da će 1000 policajaca u školama smanjiti vršnjačko nasilje za 80%, čime samo pokazuje da se napamet razbacuje brojkama i da ne zna ništa ni o vršnjačkom nasilju, ni o načinima na koje se ono rešava. Uzroci su i u konceptu „elitnih“ škola i obrazovnih sistema koji podstiču žestoku konkurenciju – ovakve sredine cementiraju društvene nejednakosti, a decu dovode do tačke pucanja, i otvaraju široke mogućnosti za zlostavljanje, kao što smo videli na primeru Petnice ili škole glume Mike Aleksića.

Odgovor države na sve ove probleme je dvojak: ili dodatna represija, ili besmislena projektna rešenja za zatvaranje pristupnih poglavlja u evrointegracijama, koja nemaju dodira sa našom društvenom stvarnošću.

Insistiranje političke klase na sadržajima u medijima je čin jeftinog politikantstva koji proizilazi iz njihove nesposobnosti i nevoljnosti da se bore za korenite društvene promene. Sadržaji u medijima nisu uzrok nasilja nego, kao i samo nasilje – posledica kapitalističkog razaranja društva. Borba za cenzuru medijskog sadržaja je rat protiv ogledala; rat za veštačko ulepšavanje i guranje pod tepih slike stvarnosti.

No, dok ne uklonimo sistemsko nasilje koje kapitalizam stvara:
⬩ Možemo, umesto represije i prepisivanja evropskih projekata, da kao država i kao zajednica radimo na jačanju kapaciteta prosvetnih radnika i radnica, pedagoškinja i psihologa, centara za socijalni rad i drugih institucija brige na kojima počiva ovo društvo.
⬩ Umesto da nastavnike dodatno opterećujemo seminarima, možemo da im smanjimo opterećenje i zaposlimo još ljudi, koji će kontinuiranom edukacijom i zajedničkim radom imati kapaciteta da se bave vaspitanjem i obrazovanjem dece.
⬩ Možemo da povećamo broj psihologa i pedagoga u školama – danas je jedan na više stotina đaka – i učinimo mentalno zdravlje dece i omladine društvenim prioritetom.
⬩ Možemo da vršnjačko nasilje priznamo kao jedan od najozbiljnijih problema školskog sistema i da se bavimo njime, umesto što ga zataškavamo radi ugleda škole.
⬩ Umesto donkihotovske borbe protiv društvenih mreža, školski sistem možemo da prilagodimo vremenu, a roditelje i nastavnike naučimo kako da se nose sa izazovima savremenog odrastanja.

Možemo da usmerimo odrastanje i obrazovanje na stvaranje čoveka, a ne na stvaranje savršenog roba kapitala. Borba protiv nasilja vodi se kroz razaranje korena nasilja.

Još jednom izražavamo saučešće porodicama i prijateljima žrtava i saosećanje sa bolom i nesigurnošću sa kojim se celo društvo u Srbiji, a i šire, danas suočava.