Drugarica Neda Kokora povodom osmomartovske tribine PRL uradila je istraživanje o radnim pravima žena u Srbiji. Istraživanje sadrži dragocena i potresna svedočanstva radnica.

Žene su u kapitalizmu roba: radnice jednako kao i telesni objekti. Samo, pošto je žena potisnuta u ulogu domaćice, njeno telo postaje roba i kapitalni investicioni prostor. Jedna od kontradikcija kapitalizma dolazi sa rodnom društvenom podelom i predstavlja suprotnost između društvenog karaktera proizvodnje i privatnog karaktera imovine, odnosno dok jedan kraj ove kontradikcije stalno gura ženu kao proizvođača, potrošača i robe u društveni život, drugi kraj je stalno izvlači iz društvenog života, i vraća u ulogu domaćice. 

Naime, radna prava u Srbiji, prema Zakonu o radu (koji je trenutno takav kakav jeste, sam po sebi bezvredan, ništavan, jadan i potpuno je irelevantno pričati zbog čega tačno je tako sknav) ne prepoznaju rodnu diskriminaciju, kako tokom zapošljavanja tako i tokom obezbeđivanja uslova za rad, napredovanja i usavršavanja, obuhvatajući jednake zarade za isti rad, posebnu zaštitu tokom trudnoće i porodiljskog odsustva. Kako živimo u kapitalističkom sistemu, žene se u Srbiji u praksi češće suočavaju sa nesigurnim ugovorima, razlikama u platama, diskriminacijom prilikom zasnivanja radnog odnosa i slično. 

U praksi su kršenja skoro pa per se i sistemska. Svakodnevno vidimo da žene trpe nesigurnost, niske plate, nedostatak zaštite i nepravdu na radnim mestima, posebno kod žena u nesigurnim oblicima rada (privremeni poslovi, sezonski rad, rad na crno). Može im se, jer nezaposlenih ima na angro, uprkos nameštenim statističkim podacima kojima nas zasipa kompradorski režim, a koji govore o enormnom rastu zaposlenosti. Prema novom metodu merenja zaposlenosti, zaposlenim se smatra svako ko je radio jedan sat nedeljno posao plaćen u novcu ili u naturi. Zaposlenima se smatra i kategorija “pomažući članovi domaćinstva” koji za svoj posao nisu plaćeni. 

Republički zavod za zapošljavanje ima zanimljivo obrazloženje: “Pomažući članovi u porodičnom poslu su lica koja pomažu drugom članu domaćinstva u vođenju porodičnog posla ili poljoprivrednog gazdinstva, a da pritom nisu plaćena za taj rad. Ova lica smatraju se zaposlenima i pored toga što nisu plaćena za svoj rad pošto od svog rada imaju korist u vidu beneficija kao što su smeštaj, hrana i slično”. Ne znam što su robovi u starom Rimu dizali onolike ustanke kad su imali obezbeđen stan i hranu, pa su samim tim imali status zaposlenih osoba. 

U izveštaju Republičkog zavoda za statistiku za 2020. godinu zabeležena je stopa zaposlenosti žena od 41,9 odsto u poređenju sa 56,6%. za muškarce. Prema podacima iz 2023. i početka 2024. godine, stopa zaposlenosti za žene iznosi 43,8%, kod muškaraca znatno viša i dostiže 57%, dok su žene u velikoj većini (97%) neaktivne na tržištu rada zbog porodičnih obaveza. Razlika u stopi zaposlenosti između polova dakle iznosi oko 13,2 procentna poena u korist muškaraca. Iako detaljan razdeo po polu za 2025. godinu nije eksplicitno istaknut u izveštajima, rani podaci iz 2025. godine, ukazuju da su muškarci u Srbiji i dalje u povoljnijem položaju na tržištu rada u odnosu na žene. Nadalje, žene u Srbiji zarađuju prosečno 20% manje od muškaraca za isti rad ili rad iste vrednosti. 

Najveća rodna razlika u zapošljavanju je vezana za starosnu kategoriju žena 40-64. Poslodavci izbegavaju da zapošljavaju žene koje imaju više od 40 godina, te one, nakon gubitka prethodnog radnog mesta, skoro da nemaju šansu da nađu novo zaposlenje. S obzirom da u većini slučajeva ne ispunjavaju uslove za penzionisanje, ostaju bez redovnih ličnih primanja. 

Što se sektora tiče, žene su i dalje pretežno angažovane u sektorima niskih plata i nesigurnih radnih uslova – trgovina, tekstilna industrija, poslovi nege i brige (zdravstvo, obrazovanje). Mnoge rade bez formalnih ugovora ili po ugovorima koji nisu ugovori o radu, bez prava na bolovanje, godišnji odmor ili trudničko odsustvo, dok one koje i imaju ugovore o radu teško ostvaruju svoja kakva takva prava. 

Danas u kapitalističkom društvu u Srbiji žene su sistemski diskriminisane na tržištu rada kroz razne mehanizme. Savremeni kapitalizam favorizuje fleksibilnost i jeftinu radnu snagu, a žene, zbog postojećih rodnih stereotipa i obaveza van posla, često bivaju prinuđene da prihvate prekarne, slabo plaćene i nesigurne poslove, čime se uskraćuje pravo na dostojanstven rad i ekonomsku sigurnost. Što je radno mesto nesigurnije i niže plaćeno, to su žene više izložene eksploataciji, mobingu i diskriminaciji. Posebno su ranjive žene iz dodatno marginalizovanih kategorija, starije žene i žene iz ruralnih sredina, mlade žene sa nedostatkom iskustva. 

Iskustva kršenja radnih prava žena u Srbiji obuhvataju širok spektar problema, od diskriminacije pri zapošljavanju do eksploatacije na radnom mestu, rodnog jaza u platama i drugih bizarnosti. Niske, neredovne zarade koje se često i ne isplaćuju, radno vreme koje traje po 10,14 i više sati svakodnevni mobing, vređanje i ponižavanje rad u nehumanim uslovima, zimi bez grejanja a leti bez klime, bez ijednog slobodnog dana u nedelji; rad preko omladinskih zadruga i agencija kojima odlazi deo plate, neplaćen prekovremeni rad; seksualni napadi, pretnje, zastrašivanje, strah od otkaza, nemogućnost da se ode na bolovanje, siromaštvo, diskriminacija zbog godina starosti ili porodičnog stanja, stres i maltretiranje – to je svakodnevica žena na srpskom tržištu rada. 

Eksploatacija i diskriminacija žena na radnim mestima u kapitalističkom društvu prisutne su u različitim oblicima. Žene su i dalje plaćene manje od muškaraca za isti posao, često im se uskraćuju prilike za napredovanje, a majčinstvo se i dalje doživljava kao „rizik“ za poslodavce, zbog čega mnoge žene gube posao tokom trudnoće ili po povratku sa porodiljskog odsustva. Seksualno uznemiravanje na radnom mestu i dalje je tabu tema, a žene koje ga prijave trpe posledice. Najveću pretnju žene danas vide u nesigurnosti zaposlenja i strahu od odmazde ukoliko odluče da se pobune protiv nepravdi. 

Diskriminacija se pojavljuje već u oglasima, a nastavlja na razgovoru za posao. Nedavno sam naišla na primer oglasa za posao u kome se tražila devojka starosti do 26 godina. Tu imamo dvostruku diskriminaciju - sa jedne strane, u pitanju je rodna diskriminacija, a sa druge strane je u pitanju i diskriminacija na osnovu godina. Takođe je problematično kada se u oglasu za posao traži fotografija, naročito fotografija celog tela. Uopšte nema potrebe da postoji fotografija i to je nešto na šta  treba reagovati. 

Jedan od najčešćih oblika diskriminacije sa kojima se žene susreću na razgovorima za posa su pitanja o bračnom statusu i planiranju trudnoće, broju dece i tako dalje. To je nešto što nam i istraživanja pokazuju, odnosno veliki broj žena se izjasnio da su dobijale takva pitanja na razgovorima za posao. To, naravno, nisu pitanja koja su dopuštena. Međutim, ono što bih navela kao jedan od najekscesnijih primera jeste bio slučaj traženja lekarske potvrde da niste u drugom stanju od strane poslodavca.

Poslodavci na razgovoru često postavljaju lična pitanja (da li ste udati, imate li već/planirate li da imate decu, da li ste vernica, pripadnica neke manjinske grupe, s kim živite, imate li dugovanja, koliko imate godina…). Na primer, jednu su ženu pitali da li je u srećnom braku, jer ne žele da zaposle frustriranu ženu. Ova pitanja poslodavac ne bi smeo da postavlja, ali u praksi su deo skoro svakog intervjua. 

Posebna kategorija su otkazi ženama koje ostanu u drugom stanju, kao i to što se tokom povratka posle porođaja i odsustva zbog nege deteta žene veoma često susreću sa degradacijom – počinju od početka, vraćaju se na niža radna mesta ili im je smanjena plata. 

Nadalje, rodni stereotipi duboko su ukorenjeni i oblikuju svakodnevicu žena na radnom mestu. Od žena se očekuje da budu poslušne, prilagodljive, da ne traže mnogo i da „ne prave probleme“. Istovremeno, društvo im nameće dvostruki teret – očekuje se da, pored profesionalnih obaveza, preuzmu i glavnu odgovornost za brigu o porodici. Ovi stereotipi utiču na to da žene često budu potcenjene, ignorisane pri donošenju odluka i lišene mogućnosti za razvoj i napredovanje. I dalje se smatra da je muškarac taj koji obezbeđuje novac u porodici, dok je zarada žene samo „dodatak“ kućnom budžetu. 

Diskriminacija po starosnom osnovu takođe je česta. Žene koje su prešle 40. godinu života poslodavci često i ne žele da prime na razgovor. „Tražimo mlade, a ne babe“, rekao je 43-godišnjakinji vlasnik jedne firme. Koga briga što time poslodavci krše Ustav, kao da je posao naših vlastodržaca da štite zakone koje donose. Njihov posao je da štite svoje i interese malog kruga moćnih i bogatih na vrhu socijalne piramide. Svi ostali ima da ćute i trpe. 

Mnoge žene su i dalje pretežno angažovane u tekstilnoj industriji, koja u Srbiji ima dugu tradiciju i dugo je bila među glavnim izvoznim industrijama. Od zlatnog doba do posrnule industrijske grane, stiglo se tokom ratnih devedesetih godina (koje su i služile u svrhu privatizacije i tlačenja radnika i radnica), posle kojih je od velikih imena poput Kluza, Beka, Noviteta, Prvog maja iz Pirota i drugih, ostalo samo ime i sećanje na decenije uspešnog rada. Takozvani period tranzicije, odnosno period masovne pljačke radnika je potpuno ugrozio položaj tekstilnih radnica. Naravno da novi vlasnici nisu bili zainteresovani za razvoj te industrijske grane, već za imovinu koju su preduzeća imala. Došlo je do zatvaranja fabrika, drastičnog smanjenja zaposlenih, plate su kasnile, kod radnica se pojačalo prisustvo straha za osnovnu egzistenciju. Suočene sa novonastalim uslovima života i rada, neke su se prekvalifikovale, neke su se opredelile da nešto same započnu da rade, otvarajući male radnje za popravke. Međutim, poslovno okruženje u ovom kapitalističkom sistemu, gde veliki (odnosno privilegovani) gutaju male, je bilo veoma surovo, pa su se te radnje vrlo brzo zatvarale ili su pretvarane u male pogone koji su bile prinuđene da rade u sivoj ekonomiji, što je dodatno uticalo na pogoršanje položaja tekstilnih radnica. Žene koje su ostajale da rade u privatizovanim preduzećima, vrlo često su radile bez ugovora, sa radnim vremenom od 12 i više sati, bez slobodnog vikenda i u vrlo nehumanoj atmosferi. Vlasnici tih firmi su uglavnom bili ljudi van branše sa svojim viđenjima kako treba poslovati u toj oblasti. One rade u smenama od po 10-14 sati, najčešće za minimalac, a čak ni tu minimalnu platu ne dobijaju u celini, već im se svakog meseca odbija nešto od zarade, jer nisu ispunile tzv. normu. 

Mnoge žene visokoobrazovane struke, našle su se u teškoj situaciji jer su brojni poslodavci izbegavali da ih zaposle zbog toga što su smatrali da taj nivo znanja, fakultetski, nije potreban za razvoj njihovog poslovanja. Svedočenja žene privatizovane fabrike tekstila: “Sa ovim problemom sam se i lično susretala kada sam posle 15 godina rada u struci u najvećim tekstilnim kompanijama u Srbiji – ostala bez posla. Tražeći posao u privatnom sektoru najčešće sam dobijala odgovor da sam previše kvalifikovana za to što njima treba, nije bila dovoljna ni moja spremnost da radim jednostavnije poslove u struci. Čak i tamo gde sam radila, nikada nisam mogla da se otmem utisku da su poslodavci mislili da im je moje znanje i iskustvo suvišno. Ono što se ni u jednom periodu nije menjalo, to je činjenica da u tekstilnoj industriji većinski rade žene, a upravljaju muškarci”. 

Kad smo kod tekstilne industrije, prema informacijama koje smo dobili, slučaj radnica u kompaniji POMPEA italijanskog proizvođača čarapa je jedan od najbizarnijih. Naime, pored konstantnog mobinga, blanko potpisivanja ugovora kojima se odriču sindikalnog organizovanja, radnicama su nametnute abnormalne norme koje je nemoguće ispuniti, usled čega se često dešava da radnica u pogonu padne u nesvest a obezbeđenje firme je kao džak smeća izbaci van kruga fabrike i tek onda zove hitnu pomoć. 

Svedočenja radnice iz firme koja se bavi prodajom i veleprodajom alkoholnih pića: “Odlazila sam na posao ujutru, a vraćala se kasno uveče. I nedeljom sam morala da idem da radim, i ja više nisam imala nimalo slobodnog vremena. Vlasnik firme je povećavao obim posla, ali nije povećavao i broj nas koje radimo. Za svaku grešku nam je oduzimao deo plate, pa često nisam dobijala ni minimalac. Topli obrok, regres i putne troškove nije isplaćivao, mada smo sve potpisivale da smo ih primile. Za godišnji odmor smo imale najviše nedelju dana, a ostatak smo radile, dok je gazda vodio sate kao da smo još uvek na odmoru. Gotovo svakodnevno trpimo verbalne napade. Nema radnice koja bar jednom nije otplakala zbog uvreda i ponižavajućih reči našeg gazde. Stalno preti otkazima, i radimo pod velikim pritiskom i u strahu. Sve više imam problema sa srčanom aritmijom i visokim krvnim pritiskom, i ne znam koliko ću još moći da izdržim. Za porodicu i prijatelje više nemam vremena, a ni volje. Život mi se sveo na odlazak na posao i spavanje”. 

Veliki problem je rad na određeno vreme koji se produžava unedogled, što radnice dovodi u posebno ranjiv položaj. I tu nema razlike između privatnih i državnih preduzeća. Žena koja više od deset godina radi u javnom preduzeću, a još je nisu primili za stalno, ovako opisuje svoju situaciju: “Nema godišnjih odmora, bolovanja, plata mi je manja od plate koleginice koja je primljena za stalno, kada sam ostala u drugom stanju, nisam imala porodiljsko bolovanje, a nisam bila sigurna ni da će me vratiti na posao kada moje dete bude moglo da ide u jaslice. Vratili su me, i ja sam još uvek tu, bez bilo kakve garancije da me, kada dođem u neke godine, neće otpustiti”. A takva otpuštanja nisu retka, preduzeća često daju otkaz ženama koje već godinama rade za njih, da bi ih zamenile mlađima. 

Prema informacijama koje smo dobili, ništa bolja situacija nije ni među radnicama zaposlenim za stalno, pogotovo onima koje rade u trgovinama, pekarama, zanatskim radnjama, posebno kada su u pitanju kompanije DELHAIZE, IDEA, SKROZ DOBRA PEKARA, MOJ KIOSK. Žene rade u smenama od po 10-14 sati, najčešće za minimalac, a čak ni tu minimalnu platu ne dobijaju u celini, već im se svakog meseca odbija nešto od zarade, jer nisu ispunile tzv. normu. Poslodavac odredi svakog meseca koliko radnice treba da prodaju peciva, žvaka, cigareta, novina, čokoladica, pa ko tu normu ne ispuni – ima da plati od svoje crkavice. A norme se tako vešto utvrđuju da niko ne može da ih namiri. 

Kako saznajemo iz razgovora sa brojnim zaposlenima, u kompaniji LIDL radnice često ističu da je tempo rada izuzetno dinamičan I naporan, sa kratkim pauzama i striktnim normama koje je teško ispuniti bez velikog fizičkog i psihičkog napora. Pritužbe su česte na subjektivnost pri unapređenju, gde se navodi da prednost često imaju osobe sa vezama ili određenom političkom pripadnošću, dok se trud i sposobnost redovnih radnika ne vrednuju uvek adekvatno. Česti su komentari o lošoj komunikaciji sa neposrednim rukovodiocima (šefovima prodavnica ili smena), koji ponekad pokazuju nedostatak empatije ili vrše neadekvatan pritisak na tim. Pojedini bivši i sadašnji zaposleni navode slučajeve diskriminacije na različitim osnovama (polnoj, nacionalnoj ili fizičkoj), kao i neprijatnu atmosferu u skladištima i prodavnicama. 

Prema svedočenjima koja smo dobili od radnice u lancu marketa AROMA opisuje kako to izgleda u praksi: “Plata je bila samo minimalac, nisu se plaćali prekovremeni sati, a radile smo svaki dan, i nedeljom i praznicima, trpele maltretiranja šefova, vukle gajbe i teške pakete, šetanja od jedne do druge radnje kada negde neka radnica ne dođe. Sve smo potpisivale ugovore na određeno, i nikada nismo znale da li ćemo i sledeći mesec ostati. Uvek su nam oduzimali od plate za robu koja se pokvari, a ne uspemo da je prodamo (za salatu, paradajz, banane i sl), iako smo molile da nam ne šalju toliku količinu, jer nemamo kome to da prodamo. Tako smo prošle godine dva meseca u proleće dobile samo po 50% posto plate, jer smo morale da nadoknadimo sve ono što se pokvarilo. Kada smo pokušale da se bunimo, rekli su da je to po zakonu, pošto smo ‘normirane’ koliko čega da prodamo, i pošto nismo ispunile ‘normu’, imaju pravo da nam umanje platu”. 

Čest je slučaj i kada se neka radnica razboli, onda po pravilu sazna da joj zdravstvena knjižica nije overena, a ukoliko je zbog bolesti odsutna nekoliko dana, poslodavac je jednostavno otpusti i zameni nekim drugim. Alternativa je da radi i kad je bolesna, dodatno ugrožavajući sopstveno zdravlje. Prema informacijama koje smo dobili iz svedočenja radnice kompanije GOMEX, ona je rekla: “Nosim teške gajbe, istovaram kamione koji donesu robu, pa kada se ukočim, odem do Hitne, primim injekciju, i vratim se da nastavim. Ne smem da tražim lakše radon mesto, jer će mi onda možda dati otkaz, a šta ćemo da radimo moja deca i ja ako ostanem bez posla”. 

Otkaz se dobija za sve i svašta. Kako saznajemo, radnica nemačke fabrike čarapa FALKE (Leskovac), dobila je otkaz jer se onesvestila od gladi. Jedna čistačica dobila je otkaz jer je imala pocepane pantalone. Pošto je samohrana majka dve ćerke, bilo joj je važnije da kupi odeću deci nego sebi. “Da su mi bar rekli, ja bih nekako kupila i sebi, snašla bih se nekako, a sada smo socijalni slučaj”, kaže otpuštena žena. 

Uslove rada u nekim firmama ni robot ne bi mogao da izdrži. Prema navodima jedne zaposlene radnice u mlekari Subotica (IMLEK GRUPA) ona priča da je i bila zadovoljna poslom, iako je plata bila samo malo veća od minimalca. A onda je obim posla počeo da se povećava, pa je na kraju radila od osam ujutro do tri iza ponoći, dakle smenu koja traje 19 sati. I tako svakog dana. Na kraju je bila prinuđena da ode iz mlekare, jer više nije mogla da izdrži neljudski tempo rada. 

Radnici američkog LEAR-a tvrde da su padali u nesvest zbog vrućina i loših uslova rada u probnom pogonu u Luci Novi Sad. Radnica koja je radila u toj kompaniji kaže da u hali, gde radi nekoliko stotina ljudi, nema prozora ni vazduha, a nije bilo ni klima- uređaja. Unutra je plus 50, a mi radimo 12 sati dnevno. Ljudi su padali u nesvest pored mašina. Radnici su ispričali i da Lear ima ugovor sa jednim taksi udruženjem da radnike u slučaju padanja u nesvest besplatno prevozi u bolnicu ili do kuće. Radnica koja je dala otaz, kaže da im je rečeno da nisu isunjavali norme, pa su morali da rade po 12 sati dnevno. “Nisam mogla više da izdržim to iznurivanje i dala sam otkaz. Radila sam tri različita posla i još sam prevodila tekstove na mađarski, jer nam se na mađarskom držala obuka, što mi se nije računalo kao posao.” 

Saznajemo da su iskustva radnica u kompaniji DRAXLMAIER  mobing od strane nadređenih, izuzetno naporan rad, uz rad na traci koji često narušava zdravlje zaposlenih zbog visokog tempa. Iako je kompanija povremeno najavljivala povećanja, radnici ih nisu dobijali. Tokom 2019. godine organizovan je štrajk zbog uslova rada i plata. Tokom narednih godina kompanija je takođe naglo otpustila veliki broj radnika pod izgovorom ekonomske krize. Radnice su se žalili na sistem kažnjavanja i pritisak da se nadoknadi šteta nastala tokom kriza, odnosno prebacivanje tereta poslovanja na zaposlene. 

Prema svedočenjima radnice kompanije DEICHMANN ona kaže:„Trpimo konstantan mobing od strane menadžera uz vređanja: glupačo, ćurko, kokoško i slično. Radimo same istovar robe, prekovremeno, koje nam nije plaćeno, bez pauze za topli obrok i toalet, a nemamo kome da se obratimo jer se menadžer postavlja kao sve i svja“. 

Svedočenja radnice lanca slot klubova GRAND SLOT CLUB: “Ne poštuje se niti malo potpisani ugovor o radu. Trpimo konstantan mobing, ne samo da se snimaju objekti već i razgovori, radimo prekovremeno koje se ne plaća. Osim mobinga od strane nadređenog, trpim svakodnevni mobing i od strane gostiju. Nisam otišla na sastanak u firmu jer mi je bio slobodan dan i bila sam bolesna pa su mi skinuli 10.000 dinara sa plate zbog toga. U principu, ovde i kada si bolesna, moraš doći na posao jer bolovanja praktično nema. Ukoliko mi se gost obrati sa pitanjem nevezanim za posao, na primer Kako si, ukoliko mu odgovorim, skida mi se sa plate. Najgore u svemu je što ukoliko hoću da odem u toalet, moram da zovem i čekam menadžera da dođe da preuzme blagajnu a to traje 2-3 sata dok se on ne pojavi. Dođe mi da pelene počnem nositi“. 

Radnica koja je preko kompanije KOUZON NIŠ otišla da radi u Katar, kao u kozmetičkom salonu, kaže da se jedva živa vratila, s tim da se kompanija iz Niša potpuno ogradila od svega što joj se tamo desilo, a kako kaže desilo se da nije radila posao zbog kojeg je otišla i to po ceo dan, nisu imale obezbeđenu hranu i vodu već samo smeštaj, platu nije dobila niti jednu. Na granici su joj odmah oduzeli pasoš, i kada se tamo otrovala hranom nisu joj obezbedili lekarsku pomoć niti hteli da joj vrate pasoš kako bi se lečila u Srbiji. Jedva je uspela da dođe do posoša (i to preko vozača, kojem je bilo žao), da bi se vratila u Srbija. Nakon svega Kouzen Niš, koji je poslao tamo, se potpuno ogradio od slučaja. 

Do kojih razmera ide ponižavanje i maltretiranje zaposlenih najbolje svedoči strašna priča o šefici u pogonu gde žene rade za šivaćim mašinama (YURA u Leskovcu), koja je od radnica tražila da nose “crvene trake u vreme menstrualnog ciklusa, jer će tada biti manje produktivne, pošto će ići više puta u wc, a i da može da se prati da neka mlada žena ne ostane u drugom stanju, kako bi joj na vreme dali otkaz”. Inače, ženama je u toj firmi dozvoljeno da idu u toalet dva puta dnevno, čak se i prirodne potrebe propisuju i normiraju.

Kako smo saznali od radnice kompanije GORDON DOO CALZEDONIA GROUP SUBOTICA, italijanske fabrika tekstila, tvrdi da žene u proizvodnji još uvek nose pelene. 

Uzrok svemu je sistem koji treba iz temelja menjati! Sve priče kompradorskog režima o ubrzanom privrednom rastu, o ogromnim ulaganjima, o neviđenom napretku Srbije, o zlatnom dobu u kojem živimo – padaju u vodu kad im se suprotstavi gola, surova, jeziva realnost u kojoj mnogobrojne radnice žive. Nema boljeg pokazatelja da su sve te priče vladajuće kaste tek puka propaganda. Jedno je režimsko samoreklamerstvo, stvarnost je nešto drugo i podseća na Srbiju iz vremena Dimitrija Tucovića, koju tek čeka borba za osmočasovno radno vreme, plate od kojih može da se živi i elementarno poštovanje ljudskog dostojanstva. 

Dakle, neprijatelj je jedan i jedini - kapitalizam, koji je prvo radi Svete Dobiti raskinuo ugovor čoveka sa prirodom, pa sa životinjom, pa sa čovekom samim. Prema informacijama koje smo dobili, kompanije: POMPEA, DELEZE, IDEA, SKROZ DOBRA PEKARA, MOJ KIOSK, LIDL, AROMA, GOMEX, FALKE, IMLEK, LIR, DREKSLMAJER, DAJHMAN, GORDON DOO CALZEDONIA GROUP SUBOTICA, GRAND SLOT CLUB, KOUZON NIŠ...., a sigurna sam da ih je još mnogo i gle čuda, evropski, američki i domaći izrabljivači primenjuju skoro iste metode izrabljivanja radnica i svi udruženi oko jednog cilja – profita! 

Vreme je i da se mi udružimo, jer istorija svih dosadašnjih društava jeste istorija klasnih borbi. Društvena revolucija ugnjetavane klase mora da sadrži i žensku proletersku revoluciju. Smrt kapitalističkom izrabljivanju radnica i radnika!