Od pre nekoliko meseci ponovo se aktuelizovalo pitanje opstanka i budućnosti srpske akademske zajednice na Kosovu - konkretno, Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.
Univerzitet u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici (dalje: Univerzitet u Mitrovici) je reorganizovan u svom sadašnjem obliku nakon NATO agresije i početka opšteg nasilja nad srpskim i drugim nealbanskim stanovništvom; kada je veliki deo studenata i osoblja Univerziteta u Prištini primoran da napusti svoje fakultete i nastavi rad u delimičnom egzilu. 1999. to je bilo oko 17,000 proteranih studenata i 1,500 pripadnika nastavnog i nenastavnog osoblja. Danas Univerzitet u Mitrovici ima oko 9,000 studenata.
Od samog početka dijaloga Beograda i Prištine pod nadzorom EU (2011.), Univerzitet u Mitrovici je žrtva odluke vlade Srbije da kosovskom pitanju pristupa u okvirima vazalskog odnosa sa EU i SAD; i raznih kapitulacija koje su iz tog pristupa proizašle. Još u prvoj rundi EU "dijaloga" je Univerzitet u Mitrovici izuzet iz dogovora o opštem uzajamnom priznavanju diploma, te su njegove diplome ostale ništavne za kosovske institucije.
Narednih godina Univerzitet u Mitrovici će tavoriti u neizvesnosti, zaglavljen u maglovitim nadležnostima dogovorene, a nikad formirane, Zajednice srpskih opština. Kao što na zapadu nije bilo političke volje da se vlast u Prištini privoli na poštovanje dogovora i formiranje ZSO, tako nije bilo volje ni za donošenje trajnog rešenja za institucije poput Univerziteta.
Najpogubnije od svega: vlada u Beogradu ni do danas nije pokazala političku volju da insistira na pravima srpskog stanovništva na Kosovu. Umesto toga, DS-SNS režim je oberučke prihvatio da se svi aspekti kosovskog pitanja tretiraju kao lokalni problem dvorišta EU i NATO i "rešavaju" pod isključivim nadzorom EU i NATO.
Od tada, do danas, vlada Srbije tretira srpsko stanovništvo na Kosovu kao običan klaster u Evrointegracijama. Radi maskiranja svog vazalstva, SNS vlast neguje kult večite žrtve i povremeno bljuje šovinističku retoriku; ali u praksi se, naravno, pokazuje kao tigar od papira: čvrste ruke samo prema obespravljenima u Srbiji i uvek spremna za popuštanje zapadnim gazdama. Iluzija da uopšte postoji nekakva nacionalna strategija za kosovsko pitanje, koju SNS vlada navodno sprovodi, se koristi isključivo da bi se izmišljanjem "izdajnika" i "obojenih revolucija" ublažili grčevi društva izjedenog neoliberalizmom. Srpska zajednica na Kosovu se potiskuje ka totalnoj marginalizaciji i postepeno gubi svaku pravnu, administrativnu i ekonomsku sigurnost.
2023. nastaje "francusko-nemački plan" - na koji je PRL još tad upozoravala kao na suštinski kolonijalni i vrlo opasan dokument - i na njegovom temelju tzv. Ohridski sporazum. Ovi dokumenti će se pokazati kao posebno pogubni za srpske institucije na Kosovu, i za srpsko i drugo stanovništvo koje zavisi od njihovog funkcionisanja. Kroz njih se otvorio i dodatan prostor za nametanje kosovskog pravnog okvira Univerzitetu. Paralelno, kosovska vlast pooštrava Zakon o strancima, po kojem bi većina studenata i profesora Univerziteta u Mitrovici (pored mnogih drugih) bili proglašeni za strane radnike bez dozvole za rad i boravak; i koji bi doveo do ukidanja Univerziteta, odnosno njegovog ponovnog proterivanja. Kao jedina alternativa proterivanju se nudi raskidanje svih institucionalnih veza Univerziteta sa Srbijom i nasilna integracija Univerziteta u Prištinski sistem, puna podređenost Prištinskim institucijama i samovolji Prištinske nacionalističke vlade; uz sve opasnosti i teškoće koje to dalje nosi.
Pritisci rastu. Implementacija kosovskog Zakona o strancima, po planu, treba da počne 15. marta; nezavisno od toga, Prištinske vlasti traže iseljenje Fakulteta Tehničkih Nauka iz, kako tvrde, imovine koja pripada njima - šablon nasilnog oduzimanja koji se, ako prođe, može primeniti nad praktično celim Univerzitetom.
Odgovor SNS vlade, po svemu sudeći, preti da bude isti kao i tokom prethodnih napada na institucije srpskog stanovništva na Kosovu: prećutna saglasnost i izdaja, ili bolje rečeno prodaja, uz istu pasivno-agresivnu retoriku uz koju sve vreme rasprodaju našu privredu, institucije, prirodu i ljudske resurse. U najboljem slučaju, možda će tražiti neko privremeno odlaganje likvidacije i produženje dosadašnjeg stanja nesigurnosti. Studenti fakulteta u blokadi su tokom 2025. više puta posećivali Univerzitet u Mitrovici i ukazivali na potrebu solidarnosti sa njegovim studentima i osobljem; ali upitno je da li će to biti dovoljna osnova da se pitanje raširi u javnosti i stvori ona vrsta pritiska koja može da primora SNS režim na kakvu-takvu odgovornost.
Na primeru Univerziteta u Mitrovici se opet vidi sva pogubnost i ispraznost DOS-SNS politike oslanjanja na EU i NATO kad je reč o Kosovu; kao i pogubnost i ispraznost evroatlantskih integracija Srbije. Činjenica da su Vučić i Kurti sluge istog imperijalnog bloka niti dovodi do istinske stabilnosti i mira u regionu, niti pruža Srbima i drugim ugroženim zajednicama na Kosovu ikakvu egzistencijalnu sigurnost.
Za kosovska pitanja nema lakih i jednostavnih odgovora. Međutim, minimalni korak potreban za bilo kakvo pravo rešenje je izmeštanje kosovskog pitanja kao takvog iz nadležnosti EU i NATO i njegovo vraćanje u okvire Ujedinjenih Nacija. A za to nam je potrebna neka Srbija čija vlast nije - kao SNS režim i njegovi prethodnici - verni sluga Brisela i Vašingtona, sprovodilac evroatlantskih diktata i interesa preko leđa naroda, i izvoznik oružja za krvave NATO ratove. Potrebna nam je korenita promena paradigme.
Podržavamo srpski narod na Kosovu i održanje njegovih institucija. Protivimo se svakoj instrumentalizaciji i cenjkanju njihovim pravima pomoću kojeg bi SNS vlast pokušala da pridobije partikularnu korist za sebe od NATO imperije. Put ka pravdi i trajnom miru među narodima na Balkanu ne može ići preko takmičenja za naklonost svetskih tirana, ništa više nego što bi mogao preko zveckanja oružjem i šovinističkih provokacija.
