Socijaldemokratska unija i Levi samit Srbije smatraju da državne vlasti tendeciozno uništavaju namensku industriju Srbije oprobanim receptom – privatizacionom pljačkom.
Ovakvim postupcima vlast dovodi u pitanje egzistenciju desetina hiljada radnika i radnica i njihovih porodica dok ujedno narušava spoljnopolitički ugled zemlje.
Nedavne afere u Krušiku iz Valjeva i hrabro istupanje radnika ove firme Aleksandra Obradovića još jednom pokazuju kako političari na vlasti koriste svoj položaj i grade i hrane svoju privatnu interesnu mrežu izvlačeći vrednost iz kompanija koje bi trebale da donose korist celom društvu, a ne samo odabranim pojedincima.
Preprodaja oružja preko privatnih firmi povezanih sa ljudima iz vlasti koje kupuju ove proizvode po niskim cenama da bi ih zatim prodavale po tržišnim i ostvarivale milionske profite predstavlja krađu vrednosti koju stvaraju radnici i radnice fabrika namenske industrije. Otvaranje vrata privatnicima vodi ka postepenom izvlačenju svega vrednog iz fabrika kako bi se kasnije javnosti saopštilo da su ova državna preduzeća „gubitaši“ i da ih kao takve moramo „prodati“.
Sve vlasti u protehlih 30 godina su koristile ovaj oprobani recept, a kao kupci uništenih firmi su se često nalazili upravo oni koji su ih i uništili i na tome se obogatili.
Privatnici koji preprodaju oružje proizvedeno u Srbiji ne brinu o ugledu naše zemlje u svetu, njih interesuje samo profit. Tako proizvode naših fabrika često i obilato kupuje Saudijska Arabija koja nesmetano vrši genocid nad narodom Jemena.
Nametanje privatnih interesa u namensku industriju pokazuju i pritisci s kojima se suočavaju sindikalne organizacije ovih fabrika koje su se jasno usprotivile mogućnosti privatizacije u ovom sektoru.
Represiju trenutno najviše osećaju radnici i radnice Zastava oružja iz Kragujevca, tamošnji sindikat „Oružara“ stalno dovodi u pitanje odluke koje rukovodstvo fabrike sprovodi. Nedavno je i predsenik ovog sindikata Dragan Ilić nelegalno dobio otkaz, ali je zahvaljujući oštroj i brzoj reakciji iz drugih, lokalnih i međunarodnih, sindikata vraćen na posao.
Ovakva hrabrost i solidarnost među radništvom, bilo da su uzbunjivači ili sindikalci, pokazuje i način na koji se namenska industrija može odbraniti i transformisati. Jake sindikalne organizacije i veća demokratska kontrola radnika nad proizvodnjom i plasmanom robe su put kojim se može ostvariti boljitak za celo društvo.
Iako ova industrija donosi velike profite ona ne sme biti primarna proizvodnja naše države. Vrednost koja se stvara pod kontrolom proizvođača se može ulagati u razvoj drugih proizvodnih grana kao i u transformaciju namenske industrije u „mirnodopsku“ što može obezbediti dovoljno poslova i mirniju budućnost. Na kraju, kao što ne volimo da izgubimo posao ili da nam privatnici otimaju fabrike, ne volimo ni da neko izgubi svoje bližnje.
Socijaldemokratska unija
Levi samit Srbije