✍️ piše Milena Repajić, predsednica PRL
1. Leva i desna pozicija političkog spektra određuju se prevashodno u odnosu na svojinske i društvene odnose, ne u odnosu na identitetsku politiku. Desničari se zalažu za kapitalističko društvo, privatnu svojinu nad privredom i sve odnose koji iz toga proističu. Levičari, pak, smatraju da društvo treba da bude uređeno na socijalistički ili komunistički način, sa privredom u državnim ili društvenim rukama i pripadajućim društvenim odnosima. Manje-više sve politike identiteta, od nacionalizma do LGBT, proistekle su iz liberalnog kapitalizma. One su proksi politike koje mogu ići uz različite ideološke pozicije u zavisnosti od konteksta — kao što postoje levi, socijalistički antikolonijalni nacionalizmi, tako postoje (tako mi deluje budućnost Evrope, AFD je trenutni primer) pro-LGBT ekstremno desne pozicije.
2. Evropska zajednica je stvorena kao kartel ujedinjenog kapitala (“Zajednica za ugalj i čelik”), potčinjenog finansijskom kapitalu Sjedinjenih Američkih Država. Ona je bila mirovna samo utoliko što je ujedinjenje kapitala zaustavilo unutar-zapadne sukobe, odnosno prošlo je vreme sukobljenih imperijalizama (koje je kulminiralo svetskim ratovima) i uspostavljen jedan imperijalni centar (SAD) sa svojim pipcima, i jedan svetski političko-ekonomski sistem.
Taj centar, važno je reći, je u potpunosti, još od pre 2. sv. rata, pri izlasku iz velike depresije, bio potčinjen vojno-industrijskom kompleksu SAD i stalnoj proizvodnji rata.
3. EZ je trebalo da bude kontrateža socijalističkom bloku, odnosno Sovjetskom Savezu. Zbog toga su SAD uložile ogromne pare u Evropu nakon rata, i isplatilo im se.
Osim toga, zemlje EZ su bile, čak i više od SAD, glavni neprijatelji (u vojnom, političkom i ekonomskom smislu) svih antikolonijalnih pokreta za oslobođenje u Africi i Aziji.
Neko bi rekao “to je bilo nekada, a sada je drugačije”? Naprotiv.
4. Od prelaska kapitalizma u neoliberalnu fazu nekontrolisanog finansijskog kapitala sedamdesetih godina 20. veka, EU je postala njegov glavni bastion. Čak u nekom praktičnom smislu mnogo više od svog hegemona SAD, ne zbog želje ili dobrote SAD, nego zbog same konstrukcije.
Iako doseljenička kolonija, SAD su do tog trenutka (70tih) postale realno funkcionalna država, sa kakvim-takvim ukorenjenim suverenitetom odozdo. EZ je, naprotiv, nastajala kao potpuno tehnokratska struktura u kojoj se suverenitet oduzima od naroda (ili narodâ zemalja članica) i prebacuje na briselske birokrate. To se pravdalo korumpiranošću lokalnih političara, kvaziprogresivnim idejama poput navodne borbe protiv nacionalizma itd. Dok su se ljudi masovnije osvestili, već je bilo kasno. Narod(i) EU nema(ju) nikakvu moć odlučivanja o sopstvenoj ekonomiji i spoljnoj politici. Kako je to veoma otvoreno nemački ministar finansija izrazio grčkom ministru finansija pre jedne decenije, kada je Grčka pokušala da se izvuče iz ekonomske i dužničke krize ali je skršena od strane EU, MMF i Svetske banke, “ne možemo da dozvolimo da izbori menjaju utvrđenu ekonomsku politiku”.
Vrlo često nemaju moć odlučivanja ni o drugim pitanjima, ukoliko ta pitanja nekako koreliraju sa interesima kapitala. Tako recimo narodi evropske periferije vrlo često LGBT prava doživljavaju kao nametanje imperijalne čizme i vrlo često su u pravu. Ne zbog toga što su ova, ili bilo koja druga prava u neskladu sa demokratijom ili dobrobiti zajednice, već zato što je to samo jedan od mnogih primera mehanizma kojim se kroz ucenu “ljudskim pravima”, s jedne strane pravi jaz u društvu a mase proglašavaju za reakcionarne (te nepodobne za odlučivanje), a s druge strane vrši pritisak na vlasti periferije da uvek ostanu u kompradorskom odnosu sa kapitalom centra. To se, nažalost, vrlo često slama po leđima pripadnika LGBT zajednice koji s time nemaju veze.
5. Finalna, EU faza, koja je došla nakon pada Sovjetskog Saveza i socijalizma u Evropi, samo je osnažila i ubrzala sve ove procese. U njoj se desilo potpuno potčinjavanje zemalja članica (i kandidatkinja), naročito kroz uvođenje jedinstvene valute koja im je oduzela monetarnu i fiskalnu politiku, potpuna kooptacija većine progresivnih društvenih borbi koje su do tada bile (i) antikapitalističke (zeleni su možda najbolji primer), kao i ukidanje socijalne države za unutrašnju upotrebu, koja je nastala iz potrebe da se spreči širenje revolucije iz istočne Evrope. Nekakav socijalni mir je ipak uspeo da se očuva kroz dve važne stvari:
a) potpuno potčinjavanje, pljačku i eksploataciju istočnoevropskih zemalja i
b) eksploataciju migrantske radne snage i naravno Globalnog juga.
Time je stvoren i društveni sukob između lokalnog stanovništva i migranata, koji je potpuno preuzeo dominaciju u javnom diskursu, a na koji su odgovori i konzervativne i liberalne struje neoliberalizma (nažalost i zapadne levice, ali to je posebna tema) katastrofalni i moralistički.
Naravno, ni ta kupovina socijalnog mira ne može da traje večno, naročito pošto su se pojavili različiti globalni akteri koji dovode u pitanje svetski imperijalni kapitalistički sistem, a samim tim procepom su se probudile i oslobodilačke snage u različitim delovima sveta. Zato sada evropski kapitalizam ulazi u svoju fašističku fazu, i tu ne mislim samo na pojave poput AFD i Đorđe Meloni, već i birokratiju Evropske Komisije i kompletnu ratnohuškačku političku elitu EU koja ima skoro pa puni konsenzus o odbrani kapitalizma kroz rat u Ukrajini, i nešto manji ali i dalje dominantan konsenzus o podršci Izraelu.
6. Sve “reforme” koje je EU nametnula, posebno istočnoevropskim, zemljama koje joj se pridružuju, uključujući i Srbiju, podrazumevale su potčinjavanje zapadnom finansijskom kapitalu, delimičnu ili potpuni deindustrijalizaciju, satiranje radničke klase, i dovođenje i privrede i stanovništva u dužničko ropstvo. Taj proces smo ovde gledali kroz privatizaciju, reformu sudstva (tu spadaju i famozni izvršitelji), mere štednje itd. Danas su istočnoevropske ekonomije u potpunosti potčinjene Briselu i Berlinu. Srbija više nema ni vlasništvo nad strateškim resursima, ni privredu koja bi mogla iole autonomno da funkcioniše, ni sopstveni bankarski sistem i finansijsku politiku, ni znanje o vođenju privrede, ni prehrambeni suverenitet, ni javnu stanogradnju. Nemamo fabrike, kombinate, banke, priuštivo stanovanje, radna prava, a sve više gubimo i funkcionalno i priuštivo zdravstvo i obrazovanje. Imamo strane investicije koje izrabljuju radnike, prave poluproizvode i koje mogu da dignu sidro u svakom trenutku, prezaduženost stanovništva i države, privatne izvršitelje i strane banke koje ljudima deru kožu s leđa, luksuzne stambeno-poslovne komplekse koji služe pranju para i u kojima 95% naroda ne može da kupi stan, građevinsku mafiju i potpunu deregulaciju koja je dovela do pada nadstrešnice i pogibije 16 ljudi u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine.
Sve ove stvari, do poslednje, su posledica tranzicije i evropskih integracije. Sve su krajnje desne politike.
7. Konačno, na kulturološkom planu, EU je izvor istorijskog revizionizma koji se stalno pripisuje “zaostalim” balkanskim narodima. Da, jesu rehabilitovane (sudski ili u javnosti) kojekakve ustaše, četnici i drugi kolaboracionisti, ali to je sve bio deo antikomunističke histerije u procesu pridruživanja Evropskoj uniji, i usklađivanja sa evropskim normama i propisima. EU je ta koja je najpre izvršila istorijski revizionizam kroz smanjivanje i negiranje uloge Sovjetskog saveza u pobedi nad nacifašizmom, izjednačavanje “oba totalitarizma”, proglašavanje nacista i njihovih saradnika borcima za slobodu protiv SSSR. Domaći reakcionari su to samo spremno dočekali
U međuvremenu je, u proteklih 30 godina, pojam “levice” u javnom diskursu vezivan za ono krilo kapitalizma koje ne bi baš ubijalo migrante, ali ni rešavalo probleme koji navode stotine hiljada ljudi da nevoljno beže iz svojih mediteranskih domova na sever Evrope. To su oni politički akteri koji nastupaju u ime ljudskih prava, smatrajući da je sasvim u redu u ime tih “ljudskih prava” pobiti stotine hiljada ljudi u Aziji i Africi. Oni kojima se “progresivne” politike svode na moralnu ucenu i signaliziranje vrline. Koji smatraju da je demokratija rezervisana za njih kao “civilno društvo”, jer je narod zatucan i ispravno mišljenje mu se mora nametati odozgo. Koji viču kako “Evropa nema alternativu”. Paradoksalno, kao levica nam se predstavlja radikalno desna, kapitalistička i nedemokratska politička pozicija.
