Tekst je prvobitno objavljen na pescanik.net kao odgovor na tekst “Prvi maj, zborovi i Crveni kmeri” Stevana Filipovića.

✍️ piše Milena Repajić, predsednica PRL

Nebrojeno puta smo ignorisali opsesivne tirade Stevana Filipovića o Partiji radikalne levice i njenom „udbaškom“ zlokobnom uticaju na studentske blokade, pre svega na blokadu Filozofskog fakulteta. Ignorišemo pre svega smatrajući da političke partije treba da se bave važnijim i pametnijim stvarima od raspravljanja sa teorijama zavere irelevantnih i politički nepismenih umetnika – na primer, organizovanjem. Međutim, sada su te teorije zavere počeli da prenose i relativno mejnstrim mediji. Poslednji tekst objavljen u Peščaniku zavređuje pažnju, zbog sadržaja, zbog istrajnosti napada na levicu i na studente u blokadi, ali i zbog onih društvenih struktura koje autor teksta predstavlja i rasvetljavanja suštine tih napada.

Filipović u svom tekstu, pa i delovanju poslednjih meseci, direktno potkrepljuje ono za šta kaže da je odnos levih studenata prema (nekim) profesorima: da su oni „‘klasni neprijatelji’, ‘odnarođena elita’ i eksperti koji samo žele da se dočepaju vlasti“, da ne nabrajam dalje. On na mnogo očigledniji način od svojih politici vičnijih istomišljenika izražava šta misli o demokratiji, narodu, radničkoj klasi, pa i samom studentskom pokretu. Demokratija može da postoji samo u okvirima koje oni – mala, odnarođena elita — odrede. To su ujedno i takozvana „politička rešenja“. U svojoj ideološkoj ograničenosti, Filipović najveću politizaciju koje je ovo društvo videlo u poslednjih nekoliko decenija naziva „radikalnom antipolitikom“. Ovde je važno naglasiti činjenicu da je to ideološka pozicija, zato što (neo)liberalni sistem, kome pripadaju i vlast i građanska opozicija, svoj opstanak zasniva na laži da je u pitanju nekakav neideološki, prirodni i zdravorazumski poredak čije su postavke, rešenja i odgovori jedini mogući i politički. Sve drugo, što je tom poretku suprotstavljeno, je ideološki, naročito ako dolazi s leva. On takođe počiva na faktičkom isključivanju masa iz politike, te iz tog razloga načine političkog omasovljenja pokreta vide kao pretnju, kao nešto „antipolitičko“. Zato su i vlast i građanska opozicija ujedinjeni u napadima na plenume kao leglo radikalnih levičara, komunista, boljševika i anarhosindikalista i kao pretnju „demokratiji“.

O stepenu nerazumevanja demokratije i učešća masa u politici svedoči i povod ove Filipovićeve tirade. Plenumi studenata u blokadi u tom trenutku još uvek nisu bili doneli jedinstvenu odluku o zahtevu za parlamentarnim izborima – jedinu moguću, jelte, jer jedino ona postoji u ideološkom ključu Aleksandra Vučića i Stevana Filipovića, ili makar jedinu moguću nakon što je propalo višemesečno maltretiranje plenuma da usvoje zahtev o „ekspertskoj vladi“. Antidemokratska građansko-politička scena u Srbiji nije u stanju da razume da zapravo postoje strukture i organizacije koje odluke donose kroz razmatranje, raspravljanje, neslaganje i generalno demokratske procese, bez da im neko – mudri profesori ili opozicioni političari – sipa mišljenja u glave. U obrazlaganju ovog teksta za koje je dobio prostor na televiziji N1 – bez prisustva ikoga ko bi mogao da mu protivreči, bilo iz redova studenata pomenutih fakulteta ili članova pomenutih političkih organizacija – Filipović je više puta šokirano naglasio da oni (ti neki zli instruirani studenti) na, po njemu, sasvim odlične predloge, pišu amandmane pa tako „buše“ i „sabotiraju“. Ova ideja usvajanja odluka po brzinskom postupku, koje dobacuje neko pametniji, odozgo, bez amandmana i rasprava koje će smetati procesu, neodoljivo podseća na SNS parlament koji gledamo već više od decenije. Doduše, podseća i na odnos režima Zorana Đinđića prema radnicima i protivnicima tranzicije, takođe pomenutog u Filipovićevom članku. Što bi rekao popularni mim, „they’re the same picture“. To nas vodi ka sledećoj temi.

Filipović dalje u tekstu postavlja lažnu dihotomiju između smene režima i promene sistema, praveći se (ili zaista ne shvatajući) da i ovaj režim, pa i sam pad nadstrešnice nisu proizvodi ovog sistema koji tako grčevito brani od Crvenih kmera sa Filozofskog, Filološkog i FON-a. Time zapravo potpuno ogoljuje činjenicu da iza napada na plenume i na levicu stoje „klasni neprijatelji, odnarođena elita i eksperti koji samo žele da se dočepaju vlasti“. Ako to već nije bilo ogoljeno činjenicom da se i on i druge vedete građanske ekspertske javnosti, od Dinka Gruhonjića do Nataše Kandić, koriste identičnim rečnikom kao Čedomir Antić, Đuka Bizon, Dragan J. Vučićević, Ana Brnabić, pa i sam Vučić. Ilustracija na naslovnoj slici uz Filipovićev tekst na „Peščaniku“, šlem sa natpisom „boljševički plenumaš“, nastala je kao odgovor na napade vlasti na plenumsko organizovanje blokada fakulteta. Služenje stranom kapitalu, s jedne strane, i s time povezan prezir prema masovnom narodnom, a posebno radničkom organizovanju (koje najsnažnije provejava kroz Filipovićev tekst), ključne su zajedničke odlike političke i intelektualne elite u Srbiji, što je i prepoznao prvi zaista masovni politički pokret u poslednjih dvadeset godina. U tome leži i tajna njegovog uspeha.

Rušenje sistema jeste i rušenje režima, zapravo verovatno i jedini način za njegovo rušenje. Nijedni protesti na koje su se nakačili građanska opozicija i njeni „intelektualci“ obučeni u razne samoodbrane, proglase i slične kvaziekspertske grupacije, nisu bili ni izbliza ovoliko masovni, niti su imalo uzdrmali vlast Srpske napredne stranke. Ona je, naprotiv, studentskim blokadama uzdrmana u samom temelju, u krnjenju baze na lokalu i presecanju mehanizama ucene, u ugrožavanju ekonomskih interesa vladajuće garniture, u prvim naznakama masovnog (ili ikakvog) političkog organizovanja širom zemlje, makar i na rudimentarnom nivou, kroz zborove. Više faktora je tome doprinelo, ali jedan od ključnih jeste i isključivanje samozvane opozicione političke i intelektualne elite iz procesa odlučivanja i organizacije otpora. Filipovićevi frenetični pozivi na „političko rešenje“, odnosno na prepuštanje protesta političarima i ekspertima, u potpunosti zanemaruju činjenicu da je to rešenje čak i u svom proklamovanom cilju „promene režima“ neopisivo bezuspešno već 13 godina. Tako da se zaista postavlja pitanje ko, svesno ili nesvesno, „radi za Vučića“ – da li oni koji govore iste stvari o blokadama kao Vučić i predlažu rešenja koja očigledno ne rade, ili oni koji su organizovali prvi uspešan pokret koji je uzdrmao vlast SNS i koji insistiraju: ne, nećemo po vašem.

Da se razumemo, studentski pokret nije pokret za temeljnu promenu sistema – njegovi zahtevi su blagi i unutarsistemski, dostignuti minimum u ideološki i politički heterogenom pokretu (što Filipović takođe ne uspeva da pojmi, pa sto puta pokušava da obnaroduje notornu činjenicu da „studenti nisu monolit“). I uprkos raznim pritiscima, pokret ta, nekada i velika neslaganja, upravo zahvaljujući svom načinu organizovanja koje sprečava uplive sa strane, uspeva da prevaziđe. Svidele se nama njihove odluke ili ne. Ali iako ne zagovara promenu sistema, on je važan jer je otvorio prostor za demokratizaciju društva, za istinsko organizovanje odozdo, koje ovaj poredak već decenijama sistemski sprečava. Političko organizovanje danas je faktički rezervisano za one koji imaju velike pare, i u održavanju takvog sistema vlast i opozicija su potpuno složni – ne samo tako što dosledno i prošla i ova vlast izborne zakone menjaju u tom pravcu, već i tako što svi zahtevi opozicije za famoznim „promenama izbornih uslova“ taj suštinski problem nikada ne dotiču. U tom smislu, značaj društvenog fronta koji se stvara oko studentskih blokada je ogroman. On je, zapravo, ključan i za ono „političko rešenje“ na kome Filipović toliko insistira – a to su izbori. U svom tekstu on zapravo napada jedinu šansu da se rešenje za koje se navodno zalaže, sprovede.

Tekst „Prvi maj, zborovi i Crveni Kmeri“ zapravo je napad na studentsko-sindikalnu organizaciju prvomajskog protesta. Filipović, u pravom maniru odnarođene elite, prirodne saveznike studentskog pokreta vidi u strankama opozicije, ekspertima i civilnom sektoru, a nikako u koliko-toliko masovnim radničkim organizacijama – sindikatima – koje naziva „direktnim Vučićevim slugama“. Pa se još i podsmeva činjenici da studente Filozofskog fakulteta zanimaju radnička prava i sindikati, kao i „ekstremističke parapolitičke organizacije“ Partiju radikalne levice i i Anarhosindikalističku inicijativu. U tom zajedničkom interesovanju za trivijalna pitanja koja se tiču 90% ljudi u ovoj zemlji, Filipović vidi zaveru naših organizacija koje instruiraju i buše studentske blokade. Malo ko bi u ovom društvu imao više zamerki na rad sindikalnih centrala od levice – bili su saveznici neoliberalnog režima u svim antiradničkim merama od Đinđićevog Zakona o privatizaciji do Vučićevog Zakona o radu. Ali činjenica da je svih pet nacionalnih sindikata zajedno izašlo na ulicu i da je trenutno najsnažnija politička snaga u zemlji – studentski pokret – prepoznala radničku borbu kao važan deo društvene borbe, nije bez značaja. Osim što je baktanje tamo nekim radnicima pokvarilo genijalnu ideju Stevana Filipovića da se ono što se njemu i njegovoj kliki čini kao „najvažnija politička odluka od početka protesta i blokada“ iznese baš tog Prvog maja. I to je još došlo od nečega što se zove „pazite sad – ‘radna jedinica za radnička pitanja’“. Pa stvarno, kako se usuđuju da se bave time umesto da slušaju šačicu eksperata i propalih opozicionara.

Ironično je što u optužbama da PRL i ASI preko plenuma Filozofskog fakulteta plasiraju svoju političku agendu, Filipović zapravo kuka što on ne uspeva onako kako želi da plasira sopstvenu političku agendu. Na kraju, mogu samo da ponovim njegov apel: „Koga zanima anarhija i sindikalizam, neka se učlani kod Trivunca, Zlatića i Milene Repajić, i neka sa njima plasira svoje ideje ’radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji’, pa da ’menjaju sistem’ zajedno.“ Primetite samo da pobrojani čine – većinu naroda Republike Srbije.