Objavljujemo prevod intervjua našeg člana i sekretara za međunarodnu saradnju Marka Crnobrnje. Tekst je prvobitno objavljen na sajtu LeftEast pod naslovom Rebuilding Socialism and Sovereignty in Serbia: An Interview with Marko Crnobrnja / Sopo Japaridze (Obnavljanje socijalizma i suvereniteta u Srbiji: Intervju sa Markom Crnobrnjom / Sopo Japaridze) [na engleski].

Od pada socijalizma u Srbiji gotovo da ne postoje levičarske partije. Nasleđe radničke borbe i radikalne politike, koje doseže do 1870-ih, do tog trenutka bilo je zastupano od strane Saveza komunista Srbije, nacionalnog ogranka vladajuće partije Jugoslavije. 1990 Savez je postao Socijalistička partija Srbije, i sve organizaciono i političko umeće bilo je prenamenjeno za rat i privatizaciju. Levičarska politika je morala nanovo da se izgradi od temelja.

Partija radikalne levice je jedina registrovana partija u Srbiji sa antikapitalističkim programom. Osnovana 2020, izrasla je iz različitih pokreta, organizacija i društvenih borbi kao reakcija na nasilno uvođenje neoliberalizma. Sačinjena uglavnom od članova rođenih nakon raspada Jugoslavije, partija se zasniva na iskustvima poput antiratnog aktivizma, štrajkova protiv privatizacije i deindustrijalizacije, studentskog aktivizma, aktivizma protiv prinudnog iseljenja i međunarodnih kampanja solidarnosti.  

Marko Crnobrnja je međunarodni sekretar Partije. On je, između ostalog, dugogodišnji aktivista u društvenoj politici, stambenoj borbi i solidarnosti sa Palestinom.

SOPO: Ispričaj nam malo o svojoj partiji.

MARKO: Naša partija je osnovana pre četiri godine sa ciljem da ujedini levicu i stvori demokratsku socijalističku partiju. Cilj nam je da stvorimo socijalističku partiju koja bi se borila za prava radnika na osnovu antiimperijalističke borbe i antifašizma; da stvorimo prostor u Srbiji za politiku koja nije dirketno vezana za EU niti za nacionaliste; da stvorimo narodnu opciju u politici, zasnovanu na potrebama radnika.

SOPO: Zbog čega je za partiju bilo nepohodno da se distancira od EU u Srbiji u ovom trenutku?

MARKO: Počeli smo sa borbama protiv privatizacije i prinudnih iseljenja. Potom smo pokušali da oformimo partiju koja bi vodila parlamentarnu borbu. Tada smo videli iz prve ruke sav trud koji EU ulaže u sabotiranje otpora ovim zakonima. Na primer, neoliberalni zakoni protiv kojih smo se mi borili u slučajevima prinudnih iseljenja su bili promovisani od strane EU i USAID-a i njihovih ambasada. Ili zakon o sudskim izvršiteljima. Funkcija sudskog izvršitelja je privatizovana: oni su sada praktično privatni preduzetnici, koji izvršavaju odluke suda, i to je predstavljeno kao način da se te odluke lakše izvrše. Ali postojao je dugogodišnji problem: naime, ljudi nisu bili plaćeni. Zbog deindustrijalizacije i privatizacije, mnogo ljudi je ostalo bez plate. Iskusili su potpunu nesposobnost našeg pravosuđa da zaštiti njihova prava na platu i ostala prava radnika. Zakon o sudskim izvršiteljima je predstavljen kao način da se proces ubrza, da se delegira deo sudskog posla privatnim izvršiteljima, ali kad su privatni izvršitelji uvedeni, naše iskustvo je da plate zapravo nisu bile isplaćivane. Umesto toga, izvršitelji su korišćeni za naplatu dugova komunalnim preduzećima, bankama itd, kao i za otimanje domova u slučajevima kada je jedan stan prodat više puta; zbog nejasnoća oko vlasništva stan je mogao biti oduzet zbog nečijeg tuđeg duga. Dakle, mogli ste da kupite kuću i živite u njoj i da jednog dana sudski izvršitelj dođe i kaže Vam da se iselite. Vi, kao treće lice u ovom slučaju, Vi živite u kući, imate papire za nju, ali niste registrovani u zemljišnim knjigama. U suštini, ovi sudski izvršitelji su korišćeni da bi se otimale kuće i stanovi od radničke klase.

Ovde u Srbiji imamo visoku stopu vlasništva kuća i stanova. Naš stambeni fond u društvenom vlasništvu je bio prodat ljudima koji su u tom trenutku živeli u tim kućama. Nemamo problem sa stanodavcima kao što je slučaj sa stambenom borbom u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. Naš problem predstavljaju siromašni vlasnici kuća. Bogatstvo većine radnika je upravo u njihovim kućama. Većina ljudi poseduje svoj dom, ili ga poseduju njihovi roditelji. Dakle, ovo je način da se udari na njihovo bogatstvo: da im se uzme stambeni fond koji im je ostao od socijalizma. Ovaj zakon je forsirala EU kako bi učinila naš sistem „efikasnijim“. Kako bi se olakšao posao. Kako bi se izbeglo suočavanje sa našim sudovima, koji nemaju dovoljno sredstva niti osoblja. Ali to ne štiti pravo ljudi na stanovanje. Stoga nam je bilo očigledno da naša politika treba biti anti-EU i anti-SAD. SAD igraju kroz USAID veliku ulogu pored Nemačke saradnje (GIZ) i Saveta stranih investitora. Nismo mogli da izbegnemo ovaj aspekt novca zapadno finansiranih NVO koji je namenjen za podršku reformskim zakonima koji su potrebni kapitalu iz EU.

SOPO: Koji su neki od stavova vaše partije, vaša vizija? Zbog čega vam se ljudi pridružuju?

MARKO: Cilj nam je da razvijemo socijalnu stambenu politiku i neutralniju spoljnu politiku. Da napravimo socijalnu državu, da se vratimo onome što smo izgubili nakon socijalizma. Da se borimo protiv monopolnog kapitalizma, da se borimo protiv monopola u maloprodaji. Da damo narodu ekonomsku i političku slobodu da se organizuje bez ograničenja u vidu raznih zakona „protiv korupcije“ koji služe da se bori protiv političke opozicije. O političkim pravima se ne priča dovoljno: ne uzima se u obzir koliko je ovde skupo osnovati stranku da biste učestvovali na izborima. Potrebno je između 50 000 i 100 000 evra da se osnuje stranka, i potrebno je skupiti hiljade potpisa. Organizacije su skupe. Slično je tako teško osnovati sindikat ili kooperativu. Mi želimo da olakšamo narodu da se organizuje i bori za svoja prava.  

SOPO: Koji su još neki izazovi sa kojima se suočavate? Kako prevazilazite prepreke na putu do glasačkog listića?

MARKO: Za izbore su obično potrebni potpisi, a koliko ih je potrebno zavisi od vrste izbora.  Za prikupljanje potpisa potrebno je desetine hiljada evra. Moramo da stvorimo kritičnu masu ljudi koji mogu da vode kampanju kako bi naš cilj učinili vidljivijim.

SOPO: Kako činite vaš cilj vidljivim?

MARKO: Borimo se u društvenim borbama. Prisutni smo na ulicama. Delimo letke i tako dalje. Aktivni smo na društvenim mrežama. Aktivni smo u različitim društvenim borbama. Branimo od iseljenja. Organizujemo proteste protiv slanja oružja Izraelu. Trudimo se da pravimo šire koalicije sa levim snagama i drugim društvenim snagama koje su kompatibilne sa našom politikom. I u drugim borbama, ne samo parlamentarnim. Želimo i da pokušamo da tu borbu unesemo u narodnu skupštinu.

SOPO: Da li ste ikada pozvani na mejnstrim televiziju?

MARKO: Ne kao partijski aktivisti ali kao aktivisti protiv iseljenja jesmo. Opozicioni mediji nas sve češće pozivaju. Uvek žele da puštaju priče o tome šta sve u zemlji ne valja. Mediji orijentisani prema vladi retko to rade, ali im se ponekad sviđaju i ova društvena pitanja. Oni to predstavljaju kao neizbežnu situaciju u kojoj se nalazi naša zemlja, da moramo da radimo ovakve stvari da bismo se približili EU, da bismo doveli strane investicije. Ponekad nas pozovu na dijalog.

Bili smo pozvani u jednu popularnu emisiju u mejnstrim medijima koja govori o društvenim temama. Oni obično pokušavaju da ih predstave kao nepolitička pitanja, kao nešto tragično što se dešava i prema čemu izražavaju saosećanje. Ali zabranjeno je direktno napasti vladu ili napasti strane investitore. Pominjanje ovih stvari će vas izbaciti sa programa.

SOPO: Pričaj mi o stranim investicijama, ovom zagrevanju trgovinskih ratova. Upravo sam videla da se neki univerzitet postavlja kao pionir u istraživanju toga kako kineske investicije uništavaju Balkan i Kavkaz. Oni nalaze stručnjake koji bi pisali ekspozee o tome kako je ovo neokolonijalizam. Zapadni univerziteti rade na usredsređivanju na kineske investicije. Šta kažeš na to?

MARKO: Ovo je novi hladni rat, to je globalno pitanje. Isto je u Africi i Aziji. Zapadne državno finansirane NVO pokušavaju da stvore ovaj narativ o štetnosti kineskih investicija. Ovde u Srbiji kineske investicije imaju svojih mana, ali to je više rezultat načina na koji je država postavljena pre početka ulaganja. Politika vlade u poslednjih 20 godina bila je prilagođavanje države privlačenju stranih investitora koji bi mogli da rade šta god žele. Zabraniti sindikate. Ignorisati lokalne zakone, kršiti radne i ekološke propise. Vlada subvencioniše ove kompanije. Ovo je pravni okvir koji je stvoren po diktatu USAID-a, Evropske komisije i Nemačkog društva za saradnju da stvori atmosferu pogodnu za investitore. To je okvir u koji su došle kineske kompanije i one zahtevaju da budu tretirane kao zapadni investitori. Zapadne sile to ne vole.  I pored svih problema sa kršenjem ekoloških i radnih zakona, kineske investicije obezbeđuju izvesnu ekonomsku nezavisnost od zapadnih zemalja ovde u Srbiji. Ovo stvara problem za EU ​​jer kad god pokušate da se suprotstavite neoliberalnoj politici, narativ je: ako Zapad povuče svoje investicije, nećemo imati ekonomiju; ako Zapad uvede sankcije, nećemo imati ekonomiju. Činjenica da druga zemlja može da posluje ovde ugrožava ovaj narativ. Imamo situaciju da opozicija prednjači u osudi „kineskog kolonijalizma“. Oni pokušavaju da gurnu vladajuću stranku, koja je već zavisna od Zapada, u poziciju dalje zavisnosti. Ne žele da postanu nezavisni od Zapada, ne znaju šta će se tada desiti. Napadaju kineske investicije, napadaju ruski uticaj, kojeg ovde skoro da i nema.

SOPO: Da li misliš da je povećanje kineskih investicija oblik nezavisnosti?

MARKO: Mislim da su investicije koje dolaze iz zemalja van Evropske unije preduslov nezavisnosti. Ne mislim da one same stvaraju nezavisnost. Mislim da treba da imamo suverenu politiku, ekonomiju koja je usmerena ka ljudima, a ne ka nekom apstraktnom rastu BDP-a ili čemu već. Moramo da stvorimo novi pravni okvir koji bi omogućio ekonomski razvoj koji nije usmeren ka opsluživanju globalnog kapitala. Kineska država je spremnija da poštuje suverenitet zemalja poput Srbije. Da smo doneli zakone koji nisu koristili kineskim kompanijama, poput pooštravanja uslova rada,  mislim da nas kineska država ne bi kaznila kao što bi nas kaznila Evropska unija. Time se stvara mogućnost da Srbija ima nezavisniju politiku koja je usmerena ka našim društvenim potrebama.

SOPO: Da li Kina takođe ima koristi od mogućeg pristupanja Srbije EU?

MARKO: Definitivno. Za Kinu je korisno da nastavimo sa procesom pristupanja EU: njihove investicije ovde mogu da iskoriste za izvoz u EU. Oni mogu da posluju sa evropskim kompanijama, zaobilazeći sankcije preko Srbije. Što se Kine tiče, predsednik Vučić će nastaviti ovu politiku. Ne mislim da bi Kina profitirala od anti-EU politike. To je samo u slučaju da EU potpuno zatvori kineske investicije, ekonomski zadavi Kinu i blokira Srbiju od poslova van EU. To je rizik za Kinu. Ali ako se sadašnje stanje nastavi u nedogled, vladajuće elite ne bi imale problema da nas eksploatišu kapital EU ili Kine, ili bilo koji. Ekonomski okvir koji je stvorila EU im je od koristi. Ne mislim da nas Kina može spasiti, mi moramo spasiti sami sebe. Kina može pomoći, ali to samo po sebi neće doneti promenu.

SOPO: Da li misliš da je srpsko stanovništvo spremno za vaše ideje?

MARKO: Verujem da postoji veliki potencijal da ih ljudi prihvate. Srpska javnost već razmišlja na isti način. Oni nas možda ne prepoznaju kao svoj glas, očigledno, ali generalno, samo 10% ljudi je izuzetno prozapadno orijentisano i slaže se sa ulaskom u NATO, sankcionisanjem Rusije i prihvatanjem nezavisnosti Kosova. 90% ljudi ne želi evrofanatičnu politiku. Sve je veći broj onih koji ne žele da nastave pristupanje EU. Manjina stanovništva, recimo 40%, spremna je da nastavi pristupanje. Ovo uključuje onih 10% koji žele da uđu u NATO. 30% želi da ostane prijatelj i sa Rusijom i sa Evropom, ali ne i da uđe u NATO. Oni misle da možemo da uđemo u EU i da održavamo dobre odnose sa Kinom i Rusijom i da se borimo da Kosovo bude deo Srbije. Ovaj deo stanovništva se smanjuje.  20% nije sigurno da li da nastavi ovaj proces ili ne, ali zna da ne želi sankcije Rusiji. Vlada se predstavlja kao anti-NATO sila, ali nastavlja bezbednosnu saradnju sa NATO-om dok se predstavlja kao da ima dobre odnose sa Rusijom i prima kineske investicije. Opozicija je protiv Rusije i Kine. Oni ne pozivaju otvoreno na ulazak u NATO, ali se po svim pitanjima priklanjaju evropskoj spoljnoj politici. Treća sila su nacionalisti, koji imaju simpatije prema Rusiji, ali su često kritični prema kineskim investicijama; u stvari, imaju isti narativ o opasnostima kineskih investicija. Nacionalisti predlažu savez sa Rusijom i ističu pitanje Kosova. Njihov pogled na stvari je previše zatvoren. Oni vide interese Srbije kao jedino na šta treba gledati i nemaju širu perspektivu o tome kako bismo mogli da pronađemo zajednički jezik sa različitim nacijama u regionu i globalno. Kako bismo mogli da se pomirimo sa Kosovom, Albancima i muslimanima. Nacionalistička politika reprodukuje sukobe na Balkanu. Ne vidimo ovo kao rešenje problema sa kojima se suočavamo.

Ove nacionalističke stranke predstavljaju mali deo biračkog tela. Verujemo da postoji veliki jaz između politike koju bi javnost odobravala u vezi sa društvenim i međunarodnim pitanjima i onoga što nudi izborna politika u zemlji danas. Da možemo da izađemo na izbore, verujem da bismo videli snažan odjek naše politike. Kada bismo mogli da učestvujemo na izborima, videli bismo velike dobitke za našu politiku.

SOPO: Koji bi savet dao aktivistima koji osnivaju leve stranke u regionu?

MARKO: Mislim da je Srbija jedinstvena po ovom pitanju. Više nemamo većinu koja želi u EU, dok mislim da većina zemalja u regionu želi da nastavi pristupanje. Ove grupe mogu imati jak levičarski i suverenistički stav, i želju da se oslobode SAD/NATO-a i tako dalje, ali njihova javnost možda još nije spremna iz istorijskih razloga, zbog ratova i drugih stvari. Nisu spremni da idu protiv EU u potpunosti. Svaka stranka treba da razume svoje biračko telo. Ne mislim da bi bilo izvodljivo da stranka u Rumuniji traži napuštanje EU. Svako ko gura u pravom smeru je potencijalni saveznik što se mene tiče, ako delimo isti pogled na antiratnu politiku, antiimperijalnu politiku. Dobra je ideja proučiti uslove u zemlji. Postoje primeri gde napuštanje EU nije bila dobra ideja, poput Bregzita. Možda bi bilo bolje da su ostali. Ne mogu da dajem sugestije drugim zemljama, u suštini, pokušajte da organizujete ljude tamo gde jesu i da radite ka stvaranju politike, ekonomske politike u korist radnika. Možda čak ni stranke nisu odgovor u nekim slučajevima, izgradnja pokreta je nešto što bi trebalo učiniti umesto toga.

SOPO: Šta misliš o antiratnom stavu?

MARKO: U suštini, Hladni rat je već počeo. EU je usmerena ka militarizaciji da bi se borila protiv Rusije danas, možda protiv Kine sutra. Istovremeno, evropska ekonomija nije spremna za rat. Ona je u stanju da naoruža neke proksi snage u Ukrajini, ali ratna mašina želi više od toga. Ona treba da ponovo stvori evropsko društvo kao ratnu ekonomiju. Da vrati regrutaciju. Da izgradi evropsku vojsku. U Evropi raste protivljenje ovome. Ove ratne politike ih koštaju socijalne politike. Ova ratna stvar je skuplja nego što su mislili. U Evropi raste antiratni pokret. Vremena su zbunjujuća jer se podela na levo i desno raspada. Mnogo levičarskih snaga se zalaže za rat u Rusiji, a neke desničarske snage su protiv toga. Mnogim levičarskim partijama je teško da artikulišu odgovarajuću antiratnu poziciju.  Nadamo se da ćemo u budućnosti moći da se pridružimo takvim anti-imperijalističkim snagama i da se suprotstavimo tome.

Dodatak: 19. jula EU i Srbija potpisale su memorandum o rudarenju litijuma. Zamolila sam Milenu Repajić iz Partije radikalne levice da nas obavesti o situaciji.

SOPO: Milena, možeš li da mi kažeš nešto o nedavnoj najavi da će se rudarenje litijuma nastaviti, iako je ugašeno pre dve godine?

MILENA: Projekat rudarenja litijuma Rio Tinto zaustavljen je nakon velikog otpora naroda koji je izvršio pritisak na vladu pre izbora i ustavnog referenduma održanog početkom 2022. Čini se da je sada vlada dovoljno stabilna da nastavi projekat koji po svemu sudeći obećava da će biti ekološka katastrofa praktično bez koristi za narod Srbije. Kontekst je, očigledno, Memorandum o razumevanju između Evropske unije i Republike Srbije kojim se uspostavlja strateško partnerstvo u vezi sa strateškim sirovinama koje se koriste za proizvodnju baterija za električne automobile, potpisan 19. jula. Srbija bi trebalo da obezbedi litijum za evropsku „ zelenu tranziciju“, dok njoj u korist idu, kako je opisao predsednik Vučić, dodatne milijarde direktnih stranih investicija. To znači više izvlačenja superprofita, nesigurne uslove rada i zavisnost od EU, uz preteću ekološku katastrofu.