Autorski tekst našeg člana Ivana Ivanovića

Kroz sve diskonituitete, kroz sve raskide sa prošlošću, posle svih podvlačenja crta, posle poništavanja prethodnog i posle ko zna koliko „nultih godina“ – pravi je podvig napraviti bilo kakvu istorijsku vertikalu za ovaj trusni prostor. Možda je upravo 7. jul, praznik koji se po obnovi državnosti Srbije 1945. godine slavio kao Dan ustanka njenog naroda, jedan od simbola naše površnosti i bacanja prošlosti pod tepih.

Baš tog dana čuli su se pucnji koji su označili početak organizovanog otpora naroda Srbije surovom okupatoru i poniznim kvislinzima. Baš tog dana mali čovek je još jednom stao na tlo istorije pokušavajući da bude njen subjekt u najtežim vremenima i po njega samog, ali i po čitavu Evropu. Ne smemo izgubiti iz vida da je najveća armada u istoriji čovečanstva samo 15 dana ranije nagrnula iz sve snage na beskrajna prostranstva SSSR-a pokušavajući da prvoj zemlji socijalizma zada smrtni udarac. Upravo tog vrelog leta 1941. godine nemačke gusenice rile su istočnu stepu. U tim dugim danima i kratkim noćima opkoljavane su i predavale se čitave sovjetske divizije.

Dok je bat nemačkih čizama odzvanjao Jelisejskim poljima, Čačak je bio slobodan. Dok je Velika Britanija faktički bila odvojena od ostatka kontinenta, pruga je spajala centar slobodne teritorije Užice sa Užičkom Požegom. Dok je čitava Evropa stenjala pod fašizmom, a radnici prolivali krv i znoj u fabrikama kako bi njihov rad bio eksploatisan u nemačke ratne svrhe, u Užicu je za partizane radila fabrika municije.

U srcu podjarmljene Evrope u leto i jesen 1941. godine, u zapadnoj Srbiji i Šumadiji odjekivala je pesma “Sa Ovčara i Kablara”, nezvanična himna Užičke republike, prve velike slobodne teritorije koju je narodni ustanak zahvatio. Nemci su prvi put bili primorani u tom ratu, najvećem u prošlosti čovečanstva, da dovlače divizije sa drugih područja da bi u debeloj pozadini gušili narodni bunt. Svireposti kojima je ugušen ustanak i pokorena prilično prostrana slobodna teritorija ostaju i dalje kao beleg na licu Srbije, ali i kao neprežaljena rana budućih generacija.

No, to je usledilo posle Bele Crkve i ustaničke puške prvog srpskog partizana, španskog borca Žikice Jovanovića iz Valjeva. Da vidimo sada šta se zbilo neposredno pre i tokom samog 7. jula 1941.godine, datuma oko kojeg se u poslednjih 30 godina odapelo možda i najviše revizionističkih strela. Ukratko, tog dana je, prema stajalištu poštovalaca kvislinških tradicija, „Srbin pucao na Srbina zarad ideološkog cilja zavođenja boljševičkog režima“.

Uz ovu elementarnu tezu valja pridodati još jednu, a to je teza da je KPJ, kao poslušna sekcija Treće internacionale (Kominterne) sve do 22. juna 1941. godine i početka agresije na SSSR bila ne samo pasivna na terenu nego u miru i slozi sa okupatorskim režimom u Jugoslaviji. U to ime, istoričari nacionalističke orijentacije skloni su da se podsete pakta koji su 1939. godine potpisali Vjačeslav Molotov u ime Sovjeta I Joakim fon Ribentrop kao predstavnik nacističke Nemačke. Ovim paktom se želi prikazati da su skoro pune dve godine nacisti I komunisti živeli u ljubavi nasuprot zapadnim demokratijama.

U sveopštoj evropskoj reviziji istorije na koju se nadovezuju domaći revizionisti, ne pominje se da je sporazum Ribentrop – Molotov usledio nakon niza sporazuma koje su zapadnoevropske sile potpisale sa Hitlerom, uprkos stalnim zahtevima SSSR-a da se formira zajednički front protiv fašizma. Staljin je onoliko „verovao Hitleru“ koliko je Čemberlen nakon kapitulacije u Minhenu kojom je predao Nemačkoj Čehoslovačku, ushićeno mahao papirom kojim je „spašavao mir“ u Evropi. Ni manje ni više.

Što se same KPJ tiče, dovoljno je napomenuti samo nekoliko momenata i to ne pojedinačno uzetih sa terena nego iz same srži partijskog života. Komunisti još pre rata oformili vojne komitete svesni opasnosti od agresije i spremni da joj se suprotstave. Takođe, sam vrh KPJ učestvovao je na protestima koji su organizovani 27. marta 1941. godine, kojima je narod odbacio pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu samo dva dana ranije. Tačno je da su ovi protesti širom zemlje imali široku ideološku osnovu antifašizma i može se reći da komunisti nisu imali presudnu ulogu u njihovoj organizaciji, ali se postavlja pitanje šta će oni na tim demonstracijama ako su bili za saradnju sa Nemcima?

Osim toga, valja napomenuti da je nova Vlada generala Dušana Simovića na konsultacije posle puča pozvala i predstavnike tada ilegalne KPJ, što je prvi takav čin posle Obznane 1920. godine. Do početka Aprilskog rata nova Vlada je ubrzano radila na poboljšanju odnosa sa SSSR-om. Sve su ovo koraci koji nisu bili nikakva avangarda novih vlasti u Beogradu već ono što je nalagala nova realnost, odnosno pripreme za sve izvesniji ratni sukob sa fašističkim silama.

Takođe, kada je izbio rat, a zemlja napadnuta skoro sa svih strana, komunisti nisu koristili priliku da napuštaju redove Jugoslovenske kraljevske vojske niti su ubijali sa leđa naše vojnike poput ustaša ili „zboraša“ (potonjih ljotićevaca). Naprotiv, partija je poslala svoje kadrove direktno na front. Budući narodni heroj poslat je u jedinice kao dobrovoljac, gde su mu vojne vlasti pretile zatvorom.

Najzad, u maju 1941. godine u Zagrebu, gde se na samom početku rata nalazilo najuže rukovodstvo partije, održano je savetovanje CK KPJ. Na ovom skupu razmatrana je situacija u zemlji teško pogođenoj brzim ratnim porazom, kapitulacijom vojske, odlaskom preko 300.000 ljudi u zarobljeništvo, bekstvom vlasti u inostranstvo i užasnim uslovima okupacije. Budući da je u aprilu proglašena NDH i da se već čulo o nezapamćenim zločinima ustaša, CK KPJ je odlučio da povede kampanju protiv raspirivanja mržnje među narodima kao i pripreme za početak narodnooslobodilačke borbe.

Sve ove činjenice nepobitno dokazuju da ne postoji nikakva kolaboracija između vrha KPJ i konglomerata okupatorskih i kolaboracionističkih režima formiranih u proleće 1941. godine širom Jugoslavije. Pri svemu tome, valja reći da je KPJ odbacila podelu države. U sprovođenju te partijske linije rukovodstvo KPJ se već na startu sukobilo čak sa i u tadašnjem komunističkom svetu neprikosnovenom Moskvom po pitanju Makedonije, osporivši – a kasnije i uništivši – zamisao o njenom pripajanju budućoj socijalističkoj Bugarskoj.

Kada je 4. jula 1941. godine (tog dana je cela Jugoslavija obeležavala Dan borca) u kući Ribnikarevih na Dedinju doneta odluka da se započne sa ustankom, to nije značilo da je baš tog trena započeta i antifašistička borba jugoslovenskih naroda. Ne, naprotiv, puškaralo se i ranije. Treba biti pažljiv pa uvek ponavljati tezu da se tada samo sa sporadičnih oblika otpora i relativno malih akcija prešlo na svenarodni ustanak. Sam napad na SSSR bio je inicijalna kapisla da komunisti ubrzaju pripreme za nešto krupno, što se ubrzo i desilo.

Što se same Srbije tiče, i u njoj se pucalo pre čuvenog Ivanjdana u Beloj Crkvi. Još u doba postojanja socijalističke Jugoslavije pojedini istoričari su ispravno procenili da su datumi ustanaka u pojedinim budućim republikama zajedničke države uzimani ne baš pouzdano i da je, sem crnogorskog 13. jula, svaki ustanak izbio koji dan ranije ili kasnije nego što su starije generacije učile u školama.

Vratimo se sada na sam 7. jul 1941. godine. Šta se tada zbilo? Ukratko, tog dana je tradicionalno u Beloj Crkvi, varošici nadomak Krupnja, održavan sabor povodom velikog pravoslavnog praznika Ivanjdana. Na ovom području još ranije je operisala Rađevska četa Valjevskog odreda na čijem je čelu bio iskusni španski borac Žikica Jovanović, predratni student Filološkog fakulteta u Beogradu i komunistički novinar i publicista. Četa i odred formirani su u valjevskom kraju poslednjih dana juna, gotovo odmah po izbijanju nemačko-sovjetskog sukoba. Samo ova činjenica dovoljna je da pokaže koliko je u predustaničkoj Srbiji sovjetski eksperiment bio popularan, i koliko su mlade generacije tada bile zadojene željom da se izgradi novi, pravedniji svet.

Sabor u Beloj Crkvi ocenjen je kao izvanredna prilika za partijsku propaganda i antifašističku akciju. Tokom narodnog okupljanja Španac je održao vatreni govor u kome je pozvao ljude da se pridruže borbi za slobodu od surovog okupatora. Ovaj kratak govor, prema očevicima, propraćen je burnim aplauzima. Da su se pitali samo Španac i sa njim pridošli malobrojni partizani, ovaj govor bio bi početak I kraj belocrkvanske akcije tog istorijskog dana.

Ali, neko je dojavio lokalnim kolaboracionistima da komunisti mitinguju na saboru pa su žandarmi prispeli na lice mesta u trenucima kada su se partizani već udaljavali od naselja i hvatali šum. Obavešteni od lokalnih simpatizera da su pripadnici okupatorskog reda došli na sabor, partizani su se okrenuli natrag i udarili pravo u njih. Dve sučeljene strane primicale su se jedna drugoj. U jednom trenutku metak je fijuknuo ka Špancu i promašio ga.

Usledili su pucnji koji su do političkih promena na razmeđu vekova zvanično obeležavani kao početak naše svenarodne antifašističke borbe. Tim pucnjima Žikica je usmrtio žandarme Bogdana Lončara i Milenka Bralovića. Sam podatak da je ovim „Srbin pucao na Srbina“ maksimalno je korišćen od strane političara i revizionističkih istoričara tvrdeći da se nije radio ni o kakvom antifašističkom ustanku nego o namernom izazivanju građanskog rata i bratskog istrebljenja među Srbima. Time se želelo neprestano isticati kako je jedini cilj komunista bio da zavade i istrebe srpski narod, a rat je bio samo pogodan okvir za tu kobnu nameru.

Ovde je posebno zanimljiv lik Lončara koji je, kao i Bralović, ne samo rehabilitovan u eri „demokratizacije“ zemlje, nego su im postavljeni i spomenici – i to ni više ni manje nego u porti lokalne crkve u Beloj Crkvi. Pre skoro četvrt veka tadašnji dnevni list „Glas javnosti“ (kakve li ironije, pozivao se na tradiciju istoimenog devetnaestovekovnog kragujevačkog lista koji je izdavao Svetozar Marković) ispisao je nekoliko panegiričnih tekstova u kojima se slave pomenuti žandarmi kao nevine žrtve komunističkog ideološkog ludila. Trivijalizacija sedmojulske puške išla je toliko daleko da je Španac prikazan kao psihički labilna osoba koja je bila u stanju da Lončara ubije zbog tobožnje seoske učiteljice, koja je između njih dvojice izabrala ličkog žandarma.

Kada je reč o Lončaru, on je prikazan kao mučenik pošto je sa porodicom došao iz Like u Srbiju. Režim komesarske uprave Milana Aćimovića, koji je obavljao funkcije buduće Vlade generala Milana Nedića, navodi se u tim interpretacijama kao human zato što je mnogim porodicama iz NDH pružio utočište na teritoriji okupirane Srbije. Sve ovo zaslužuje osvrt, pošto je nabacano mnogo veoma problematičnih teza.

Prema jednoj verziji, Lončar nije bio izbeglica nego je poslat iz NDH u Srbiju da obavlja posao koji je obavljao neko kraće vreme i u vlasti Ante Pavelića. Ako odbacimo tu verziju, onda je Lončar zaista bio izbeglica. Primanje izbeglica nije problematično. Ali, ako se i revizionisti i poštovaoci narododnooslobodilačkog pokreta slažu u tome da je kolaboracionistička strana bila nemoćna u skoro svemu pred nemačkim okupatorom (prvi da bi je rehabilitovali, a drugi da bi prikazali stvarno ponižavajući položaj Srbije u “novoj Evropi”) onda se postavlja pitanje da li je taj režim mogao da odbije reku izbeglica iz NDH? Takođe, da li je humano dati hranu i krov nad glavom ljudima, a zauzvrat tražiti od njih da uzmu oružje u ruke i brane onaj poredak koji je formirao istu tu grozomornu NDH? I ne samo to nego ih huškati da tim oružjem gone svoje neposlušne sunarodnike?

Bilo kako bilo, možemo se složiti sa time da je Lončar bio tragična ličnost jednog teškog doba, ali daleko od toga da je bio nevina žrtva. On je bio službenik aparata koji je opsluživao Treći rajh, dakle, onu silu koja nam je nosila žito, koja nam je eksploatisala rudno blago i koja nam je streljala rodoljube i taoce. Na jednoj strani imali smo Lončara, zaštitnika poretka koji je i njega samog i njegovu porodicu unesrećio i u kome za njegov narod nije bilo mesta. A nasuprot njemu stajao je Španac, dovoljno spreman i još više hrabar da započne istorijsku borbu za slobodu od tih lanaca.

Jedan od najslavnijih sinova srpskog XX veka, Žikica Jovanović – Španac poginuo je u neravnopravnom sukobu sa nedićevcima 12. marta 1942. godine kod Ražane, u zapadnoj Srbiji. Bio je svedok svitanja slobode, ali i oseke narodnog ustanka u poznu jesen 1941. godine. Rodnu grudu nije napustio ni kada se glavnina partizanskih snaga, pred neprijateljskom ofanzivom, povukla u Bosnu i Hercegovinu. Danas „zahvalno potomstvo“ sve manje govori o njemu i njegovoj zaostavštini.