Nakon višedecenijskog radnog staža, radni ljudi penzionerske dane provode u miru, blagostanju, i razonodi. Bar bi tako trebalo da bude.
Pored činjenice da je inflacija praktično pojela prosečnu penziju u Srbiji, većina naših najstarijih sugrađana i sugrađanki se ne može pohvaliti svojim primanjima ni pre novonastale inflacije. U 2021. godini, prema statistici koju vodi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, prosečna penzija u Srbiji je bila oko 29400 RSD, što je ispod prosečne potrošačke korpe. U prvoj polovini 2022. godine, prosečna penzija je deklarativno nešto veća, ali kada uzmemo u obzir inflaciju, jasno je da je ona u suštini manja i da je penzionerima još teže da prežive. Takođe, jasno je da kada govorimo o prosečnoj penziji, baš kao i o prosečnoj plati u Srbiji, tu nema govora o realnoj najčešćoj penziji budući da mali broj onih sa najvišim primanjima značajno podižu prosek, dok u realnosti većina penzionera raspolaže sa daleko manjim prihodima na mesečnom nivou od onih koji su istaknuti u zvaničnim statistikama.
Kao rezultat ovih poražavajućih činjenica, mnogi penzioneri su primorani da se radno angažuju kako bi uspeli da prežive. Mnoge privatne firme u Srbiji su to rado dočekale, budući da penzionere mogu da angažuju a da im pritom ne isplaćuju doprinuse za zdravstveno i penzijsko osiguranje.
Sve je više penzionera koji su primorani na ovu bezobzirnu eksploataciju od strane privatnih firmi. Predsednik Udruženja sindikata penzionera Srbije Milan Grujić izjavio je početkom marta ove godine da je oko 15% ukupne penzionerske populacije u Srbiji radno angažovano, i da se taj broj povećava. Takođe je dodao da su ovi ljudi uglavnom slabije plaćeni od redovno zaposlenih radnika i radnica.
Apologete neoliberalnog kapitalizma u Srbiji pravdaju ove tužne činjenice kao „realnost“ pod parolom da je to „sve češća pojava širom sveta“. Jedan od njih je počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije Nebojša Atanacković koji upravo to tvrdi, a tu činjenicu pravda time kako „penzioneri nastavljaju da rade da im život ne bi bio bezličan“. On je takođe izjavio da je svestan činjenice da su penzioneri uglavnom manje plaćeni od redovnih radnika, ali kako kaže, „oni su uglavnom time zadovoljni“. Naravno, jasno je da materijalno obezbeđeni penzioneri poput Atanackovića radije biraju „bezličan penzionerski život“ od eksploatacije. Većina na žalost nema taj izbor.
Uprkos ovim bednim izgovorima za sprovođenje eksploatacije naših najstarijih sugrađana i sugrađanki zarad dodatnog ekstra profita bahatih poslodavaca, treba postaviti pitanje da li je društvo koje na ovaj način eksploatiše našu najstariju populaciju zaista društvo u kojem želimo da živimo i radimo? Neoliberalni kapitalistički sistem se u Srbiji dokazao kao nehuman prema svima, i pored studenata, radnika, nezaposlenih, penzioneri su samo još jedna grupa ljudi koja je obespravljena zarad profita krupnih kapitalista.
Radnim ljudima bi nakon čitavog radnog veka trebalo obezbediti dostojanstvene penzije za život kako bi mogli da uživaju u zasluženom odmoru. Umesto toga, oni su poniženi od strane bahatih poslodavaca i zanemareni od strane države. Zato je potrebno izgraditi socijalističko društvo gde će ljudi, a ne profit biti prioritet državne politike.
Mihajlo Nikolić