Na osnovu onoga što se može zaključiti iz jučašnjeg usmenog predanja Siniše Malog i iz oskudne informacije na sajtu Vlade Srbije, Paketom ekonomskih mera države će se straćiti 608,3 milijardi dinara skoro isključivo na samoodržanje jalovog privatnog sektora, a ostaćemo bez dragocenih sredstava da pomognemo onima kojima je pomoć u borbi protiv pandemije zaista potrebna.Političko-ekonomski sistem nam je ovim jasno pokazao da ga ne treba održavati, već da ga moramo hitno menjati!
Vladinim merama za podršku privredi obuhvaćen je isključivo privatni sektor. Nije predviđena nikakva podrška javnim preduzećima i ustanovama koje su, kao i nebrojeno puta ranije, pokazale da bez napora njihovih radnika i radnica nije moguće održavati život i boriti se protiv pandemije. Za razliku od privatnika, javni sektor ima obavezu da vrši važne društvene funkcije, tako da njegovo ekonomsko jačanje i tehnološko unapređenje nije samo interes zaposlenih u javnom sektoru, već i interes čitavog društva, koji je Vlada svojim merama potpuno zanemarila.
Paketom ekonomskih mera obezbediće se isplata zarada, ili dela zarada zaposlenima u privatnim preduzećima po ugovoru na neodređeno vreme,dok je nejasan položaj radnika na određeno vreme kojima tokom pandemije ističe ugovor. Međutim, zaposlenje po ugovoru o radu u Srbiji odavno više nije pretežni oblik radnog angažovanja.Kao što je Vlada u izradi ovih mera usvojila praktično sve zahteve poslodavaca, isto tako su im sve vlade od 2001. godine ispunjavale želje za „fleksibilnijim“ zapošljavanjem, a izmene radnog zakonodavstva nakon 2012. godine uvele su„fleksibilizaciju“ na steroidima. Zato je krajnje okrutno što je Vlada izbegla da od ekonomskih posledica pandemije zaštiti ljude koji njenom krivicom danas dominiraju svetom rada u Srbiji – radnike i radnice angažovane privremeno i povremeno, preko agencija, projektnim finansiranjem, na crno i sl. Umesto da preuzme odgovornost za ljude koje je gurnula na tržište „fleksibilnog“ rada, Vlada im poručuje: „Snađite se!“
Iako Vlada još uvek nije objavila detalje o raspodeli podrške koja je, po rečima Siniše Malog, u vrednosti polovine ovogodišnjeg budžeta države, očekujemo da će glavni korisnici biti velika privatna preduzeća, a ne oni kojima pomoć jeste potrebna – radnici, preduzetnici, mikro i mala preduzeća – o kojima se najviše govori u javnoj prezentaciji mera. Jedina privredna politika koju su protekle dve decenije vodile svevlade u Srbiji bila je politika privatizacija i bezuslovnih subvencija i olakšica krupnom kapitalu. Sada vidimo stvarne razmere pogubnosti te politike. Oni koje je država godinama obasipala našim parama i istovremeno im smanjivala obaveze prema radnicima, na prvi udar krize prete opštim propadanjem, kukumavčei daje im se da održe likvidnost,dok su ljudi pogođeni privatizacijom i fleksibilizacijom prepušteni da se sami snalaze između zaraze i gladi. Najsmislenija od donetih mera svakako je jednokratna isplata 100 evra punoletnim građnima i građankama da prežive dok traje pandemija. Loša strana ove mere je što je nedovoljna i jednokratna, pa ohrabrujemo Vladu da produžinjeno trajanje i da uskladi iznos sa troškovima preživljavanja.
Ipak, trajna stabilizacija društva tokom i nakon pandemije zahteva mnogo ozbiljnije sistemske promene. Socijaldemokratska unija zastupa politiku osnaživanja javnog sektora i podrške onom delu sveta rada koji je dosadašnja politika kapitalističke države prepustila stihiji. Da je SDU na vlasti, država bi preuzela vlasništvo u velikim preduzećima kojima odobri sredstva da sačuvaju likvidnost. Vlasništvo koje prikupi na ovaj način, država bi potom prenela na potpuno novu ustanovu, koja bi funkcionisala demokratski i solidarno, služila jačanju ekonomske demokratije i oporavku ekonomije u recesiji koja sledi. Ovo su minimalne mere neophodne da sprečimo dalje uništavanje i da opstanemo kao funkcionalna zajednica.