Onlajn tribina “Radnička prava u Srbiji” održana je 30. januara u organizaciji Opštinskog odbora Partije radikalne levice Voždovac (PRL).

Na tribini su o uslovima rada u društvenom i privatnom sektoru, mobingu, neplaćenim prekovremenom radu, uslovima za sindikalni aktivizam, najavljenim promenama Zakona o radu i brojnim drugim pitanjima govorile/i: Danijela Seke, radnica iz Subotice, Anđela Bura, radnica iz Stare Pazove, Predrag Antonić, radnički aktivista iz Novog Sada, Saša Aleksić, radnički aktivista iz Kikinde i Mario Reljanović, doktor pravnih nauka, vanredni profesor na Institutu za uporedno pravo. Moderator tribine je bio Aleksandar Novaković, predsednik OO PRL Voždovac i član Glavnog odbora PRL. Tehnički moderator je bio Marko Crnobrnja, potpredsednik OO PRL Voždovac i član Glavnog odbora PRL.

PRL je ovu tribinu organizovala u skladu sa svojom posvećenošću položaju radništva oličenoj i u Deklaraciji o radničkim pravima koja je donesena 2020. godine i u kojoj stoji:

Radnička prava predstavljaju civilizacijsku tekovinu ukorenjenu u borbama radnika i radnica u 19. i 20. veku, socijaldemokratskom nasleđu s početka 20. veka i samoupravnom socijalizmu. Poučeni decenijama tlačenja, privatizacijama i korupcijom koje su dovele do žrtvovanja elementarnih radnih prava i ugrožavanja egzistencije, ali i poučeni tradicijama radničkog otpora, solidarno i odlučno krećemo u vraćanje prava koja su nam oteta!

Anđela Bura, radnica iz Stare Pazove je u razgovoru na tribini iznela teška iskustva višegodišnjeg rada u supermarketu: “U ugovoru nam je pisalo da nam je radno vreme pet dana po sedam sati, a jedan dan po pet. Međutim, to se nije poštovalo, bar kod nas u objektu, jer smo svih šest dana radili po sedam sati. Nekad smo čak radili i bez tog zakonskog slobodnog dana za koji nam je rečeno: Daćemo vam sledeće nedelje kad bude bilo više ljudi. (…) Da ne pričamo o tim dužim ostancima: treba sat vremena da se stave cene, treba sat vremena da se sredi radnja i to ništa nije bilo plaćeno. Plata je bila minimalac.”

O psihofizičkom naporu rada u kiosku i mobingu zaposlenih je govorila Danijela Seke, radnica iz Subotice i jedna od pokretačica borbe za neradnu nedelju: “Na primer, imate aktivnu prodaju Plazme i tu nudite proizvod svakom potrošaču. (…) Ako je prodaja slaba, ja pretpostavljam, regionalni menadžer vrši pritisak na organizatora a organizator vrši pritisak na nas. Znači nama bukvalno svaki sat stižu poruke kako si nesposoban da prodaš jednu Plazmu, nemoj da ti pošalje internu kontrolu, jer, samim tim, ako ti neko pošalje internu kontrolu, hteo ti ili ne, pisaćeš izjavu kako nisi nekome ponudio taj proizvod i naravno da će da ti se skida plate. Često je to 10 ili 15 posto.”

Saša Aleksić, radnički aktivista iz Kikinde, koji je i ranije bio pod pritiscima nižeg menadžmenta, suočio se sa kažnjavanjem od strane rukovodstva firme u trenutku kad je pokrenuo sindikat i tim povodom je rekao: “Mislim da se u Srbiji, u istoriji sindikalizma, ovakva stvar nije dogodila. Menadžment je pristupio jednom nezakonitom postupku, a to je da su pozvali članove Izvršnog odbora (mog sindikata u firmi), odnosno neke su pozvali, a neke su čak izvodili iz autobusa i odvodili u kancelarije gde su direktor kadrovske službe i pravnik te firme vršili nekakvo kao policijsko ispitivanje nad njima. Kada je bila skupština, gde se skupština događala, na kojoj adresi, koliko je članova bilo…”

Predrag Antonić, radnički aktivista iz Novog Sada je, objašnjavajući probleme organizovanja sindikalnog delovanja u PTT–u, koje blokiraju sindikati povezani sa upravom, naveo: “PTT sindikat je upravljački sindikat. (…) Po zadnjem brojanju, PTT, ali to nije defitivno, puca i dalje, sindikat PTT ima 3 i po hiljade članova (a ima nas 15 hiljada), sindikat koji otvoreno radi protiv radnika, koji je zagovarao protiv obustave rada, pretio svojim članovima. Na fotografijama u medijima  kad su vođeni pregovori, imate tim radnika koji je pregovarao s Vladom. S jedne strane stola su tri, četiri, moje kolege, a s druge strane imate upravljače i vrh PTT sindikata koji sedi na strani upravljača. To plastično pokazuje koliko vrh ne haje za to i to su direktori radnih jedinica.”

Mario Reljanović, doktor pravnih nauka i vanredni profesor na Institutu za uporedno pravo je rezimirao situaciju u kojoj se nalazi naše radništvo sledećim rečima: “Sve ono što smo čuli nije novo. Postoji nekoliko tendencija koje su veoma važne za radnička prava, a koje su sve redom negativne po radnike. Dakle, krećemo od politika koje se vode, vode se u skladu sa interesima kapitala, odnosno tih takozvanih stranih investitora ali i domaćih poslodavaca koje idu u pravcu smanjenja troškova radne snage i u tom pravcu se Zakon o radu menja, da kažemo, još od 2001. godine sa tim nekim manjim usponima i padovima, ali od 2014. godine i čuvenih izmena Zakona o radu sve ide nadole i to je prvi problem. Drugi problem je to što se Zakon o radu, takav kakav je, ne primenjuje kako treba. (…) Postavlja se pitanje šta tu radi država. Nadzorni mehanizmi su slabi. Inspekcija rada se namerno desetkuje već dve decenije. Treba reći, tu postoji verovatno i korupcija, nestručnost i zastrašivanje, ali i kad bi svi inspektori rada u ovoj zemlji radili kako treba, ne bi mnogo postigli, jer im je prosek godina 55, a ima ih dva-tri puta manje nego što je potrebno”.

Borba protiv masovnog kršenja radnih prava mora početi javnim govorom, bez straha od otkaza ili novčanih kazni. Ista je borba radnica i radnika u fabrikama, na poljoprivrednim dobrima, u uslužnim delatnostima, školama, bolnicama, u privatnom i državnom sektoru. PRL će beskompromisno podržati tu borbu, kako na tribini tako i u direktnoj akciji, ulažući sve svoje snage u borbu za pravedno društvo u kojem će rad biti cenjen i pošteno plaćen, a sve radnice i svi radnici bez razlike imati sigurnu i slobodnu budućnost.