Aleksandar Vučić, sa naslovnih strana današnjih novina: “Da se zna šta kome pripada” je ponovo posegao za Velikim nacinalističkim narativom započetim na 8.sednici Centralnog Komiteta Saveza Komunista Srbije pre skoro 31 godinu; Velikog nacionalističkog narativa oca nacije Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju” koje nekako ne ide bez etničkog čišćenja i pripadajućeg genocida; Velikog nacionalističkog narativa koji je srpski narod gurnuo među Sile osovine, iako je jedan od naroda koji je procentualno najviše iskrvario za pobedu antifašizma i Ujedinjenih naroda; Velikog nacionalističkog narativa koji je opelješio radničku klasu Srbije i osiromašio njene građane; Velikog nacionalističkog narativa koji je doveo do preko sto hiljada mrtvih na prostoru bivše Jugoslavije, stotina hiljada ranjenih i preko 5 000 000 odseljenih (izbeglica, raseljienih, emigranata…) koje mi danas branimo od iseljavanja; Velikog nacionalističkog narativa koji je doveo do sankcija UN i u kome je Srbija izgubila devet desetina svog bruto društvenog proizvoda između 1991 i 1992, da bi danas, preko četvrt veka kasnija bila tek na novou 3/5 BDP od 1989, dok su sve druge istočnoevropske zemlje svoj BDP u istom periodu značajno povećale.
Vučićeva rečenica jasno oslikava i njegovu poziciju u kojoj vidi stabilan Balkan samo ukoliko je razgraničen po nacionalnim linijama, što je opasna politička doskočica a u stvari logička glupost, na tragu one Miloševićeve “o pravu srpskog naroda na samoopredeljenje”. Za teritoriju na kojoj razne nacije žive vekovima, da ne kažem i preko 1000 godina (mada tu ne bih mogao da koristim pojam nacije, ali ajd…), razgraničenje među narodima koji žive selo do sela znači pogrom. Nikada u istoriji razgraničenje nije išlo bez krvi, znoja i suza, a razgraničenje Balkana po principu koji zagovara Vučić smo već gledali u poslednjoj deceniji XX veka – ono vodi u krvoproliće i nestabilnost, a upravo suprotno od njegovih proklamovanih ciljeva mira i stabilnosti – “da se očuvaju strane investicije” kako je ponosno istakao državno subvencionisanje radničkog ponižavanja.
Multietničnost jeste jedini princip na kome mogu da se formiraju funkcionalne, pravne i uspešne države na Balkanu. Upravo primer SFRJ, svojevremeno najuspešnije države Balkana govori jasno u prilog toj tezi. Multietničnost, gde će manjine biti predstavljene kroz Parlamente i Vlade, gde će biti garantovana zaštita od asimilacija i progona, pravo na upotrebu maternjeg jezika u zvaničnim prilikama i obrazovanje na maternjem jeziku, gde će moći da ostvaruju veze sa kim god hoće pa i sa državom gde je većinski narod taj iz koga manjina potiče. Taj princip je esencijalan zarad daljeg razvoja i Srbije i Balkana – videli smo da, kada se od toga odustane, da posledično ostaje prazna zemlja, pusta sela, pusti gradovi. Multietničnost jeste ono za šta Srbija, umesto razgraničenja, treba da se zalaže kada je sama u pitanju i kada su u pitanju Srbi van Srbije, a da svojim primerom kroz adekvatnu manjisku reprezentativnost na nivou državne vlasti pokaže put kojim treba ići.
Umesto toga, ukidanjem Ministrarstva za ljudska i manjinska prava i svođenjem na Vladinu kancelariju Vlade SNS-a su još 2012 pokazale kako vide pitanje manjina u Srbiji. Šminke sa paradama ponosa koje su omogućene značajnim kompenazicijama sumnjivim pojedincima su samo dimna zavesa koja je sakrila potencijalne međunacionalne probleme, koje aktuelna vlast niti ume niti hoće da rešava. Oni naprosto ne razumeju kompleksnost suživota.
Vraćajući se na aktuelni problem “razgraničenja Srba i Albanaca” koji Vučić i njegova medijska mašina postavljaju na vrh političke agende u Srbiji, on i implicitno napominje da su Srbi i Albanci vekovni neprijatelji, mal’ne divljaci, koji, da bi bilo šire balkanske i evropske stabilnosti, moraju biti razdvojeni dubokim rovovima punim krokodila. Vučić se pokretanjem ove teme praktično naslanja na najkonzervativnije poglede zapadnoevropskih desničara koji su Balkan uvek videli kao bure baruta gde se šibicama igraju nezreli divljaci i za koje jedino rešenje ograđivanje. Svojim stavom o razgraničenju, Vučić ide na ruku svim onima u EU koji kažu da treba sačekati sa proširenjem čime oni i de facto sklanjaju pogled od tog bureta sa tom dečurlijom, puštajući najbezobraznijeg u buretu da lupa čvrge ostalima. Vučić svojom stavom o razgraničenju ide na ruku i onima u Ruskoj federaciji koji iz njegovih reči jasno naziru potencijalne sukobe a samim tim i potencijalno tržište što za oružje što za gasne aranžmane koji se kasnije naplaćuju sa kamatom, a kao što smo već videli tokom 90ih kada se klirinški dug SSSR prema SFRJ od 5 milijardi USD izgubio kroz obavezu Srbije da zbog gasa koje je brutalno uzimala iz cevi a koji je išao za Sarajevo, kasnije proda NIS za 400 mil EUR što je inače trogodišnji profit te kompanije. Svojim stavom o razgraničenju, Vučić se ponovo kao i Milošević pre njega, poigrava budućnošću naše zemlje.
Pravac kojim je krenula državna politika Srbije, a koju nedvosmisleno predstavlja Vučić, zaslužuje najozbiljniju osudu svih levih i progresivnih snaga u Srbiji. Smatram da smo uvek bili opozicija nacionalističkoj Srbiji i da smo uvek demontirali Velike nacionalističke narative: sa pozicija antinacionalizma, za radnička, manjinska i ljudska prava branili smo pravo na drugačije mišljenje u našoj zemlji. Očigledno je i da smo ponovo prinuđeni da branimo svoj Krov nad glavom, svoju zemlju, od Velikog nacionalističkog narativa bahate i nesposobne srpske vlasti. Znajući nas, pobedićemo ali #BorbaTraje!
Zdravko Janković
photo: cdm.me