Privatizacija je bila zločin. U beskrupuloznoj rasprodaji društvene svojine mase radnika su ostale bez posla i hiljade malih akcionara je opljačkano. Mnogi životi i porodice su uništeni, ljudi su dovedeni do ruba egzistencije, radnici se do danas vuku po sudovima u iscrpljujućim, dugotrajnim parnicama. Privatizacija je deindustrijalizovala privredu, potpuno uništila sigurnost radnog mesta, stvorila društvo duboko podeljeno na enormno bogatu manjinu i većinu koja preživljava od danas do sutra. Svi koji su istupili protiv zločina proglašeni su za neprijatelje progresa i prognani na marginu javnog života.
Privatizacija je imala nekoliko faza, ali ona ključna, poslednja i beskrupulozna pljačka i deindustrijalizacija ozakonjena je Zakonom o privatizaciji donetim 29. juna 2001. godine. Time je zadat ključni udarac socijalističkom nasleđu i narodnom suverenitetu. Radnička klasa, sa ono malo preostalih prava i imovine (uglavnom ličnih domova), postala je lovina za predatorski savez domaće vladajuće i političke klase i stranog kapitala i interesa zapadnih sila.
Razmere ovog pustošenja, kome su usledile “mere štednje”, navodno radi oporavka privrede, su nemerljive. Nisu uništeni životi samo generacija radnika i radnica od kojih su otimana preduzeća, prirodni resursi i banke, već i sve naredne generacije kojima su obećavani napredak i sloboda stigli u formi surovog kapitalizma u kom nam sudbinu kroje strani investitori, vlade i ekspertske grupe. Ovi dželati, uz bitnu i bespogovornu poslušnost domaćih vlasti, “oslobodili” su nas od praktično svih radničkih prava i moći, prirodnih resursa, suvereniteta, krova nad glavom, pristupačnog obrazovanja i zdravstva, socijalne zaštite, penzije, mogućnosti da krojimo sopstvenu sudbinu i sopstvene živote.
Od početka kontrarevolucije, nacionalizacija sprovedena nakon 1945. godine, pa i bilo koji spomen nacionalizacije u budućnosti, predstavlja se kao “otimanje”. Istina je sasvim suprotna: nacionalizacija bi predstavljala vraćanje otetog u privatizaciji, tokom “mera štednje” (stezanje kaiša radnicima, da bi bogata manjina očuvala svoje profite), surovom eksploatacijom koja je usledila nalog smeštanja Srbije na (polu)periferiju kapitalističkog sistema kako bi strani investitori nastavili bogaćenje preko naših leđa. Jedini izlaz iz ponora u koji nas je bacila privatizacijska otimačina leži u radikalnoj promeni društva (socijalizam) i vraćanju otetog (nacionalizacija).
Vraćanje otetog neće magično rešiti sve probleme zemlje čija je privreda temeljno uništena. Ali makar kada se radi o strateškim resursima, omogućiće nam da postavimo privredu na noge i ustrojimo je tako da služi interesu čitavog društva a ne bogate manjine. Moći ćemo da razvijamo sektore spram toga koliko su bitni za opšti razvoj svih nas a ne spram toga da li su profitabilni stranim investitorima. Moći ćemo da obezbedimo našoj deci pristupačno i kvalitetno obrazovanje čija svrha neće biti da se što bolje prodaju na tržištu rada, već da svojim radom doprinesu lično i društvenom razvoju. Moći ćemo da obnovimo zdravstveni i socijalni sistem koji će ukloniti lečenje dece preko SMS, redove i liste čekanja, oslanjanje na milostinju, a vratiti dostupno lečenje i zbrinjavanje. Moći ćemo da rešimo stambeno pitanje i svakoj porodici ili pojedincu obezbedimo neotuđivi krov nad glavom.
