U javnosti se prethodnih dana podigla panika oko “uvoza radnika iz Gane”. Tendenciozno napisani naslovi medija nisu ukazivali na činjenicu da agencije i kompanije u Srbiji već godinama uvoze desetine hiljada radnika iz inostranstva, uglavnom iz siromašnijih zemalja Afrike i Azije; kao ni na to da će samo mali deo od 100,000 radnika za koje Vlada Srbije najavljuje radne dozvole doći iz Gane.
Učešće Srbije u globalnom lancu izrabljivanja rezultat je njene pune integracije u neoliberalni sistem. U Srbiji je, kao i u većini zemalja na periferiji Evrope, ogroman broj radnika i radnica oteran iz zemlje niskim platama i lošim radnim uslovima. To je rezultat višedecenijske tranzicije u kapitalizam u kojoj je naša privreda opustošena, a radno zakonodavstvo izmenjeno na štetu radnika — i rascepkano tako da čak i ovako loš Zakon o radu ne obuhvata ogroman deo radnika i radnica.
Posebnu ulogu u tome ima Zakon o agencijskom zapošljavanju iz 2019. godine — njime je omogućeno skoro neograničeno zapošljavanje radnika bez praktično ikakvih radnih prava. A usled težnje tajkuna i korporacija da zgrnu što veći profit preko leđa radnika i radnica, dobili smo privredu koja se davi u sopstvenim protivrečnostima: veliki broj poslova u Srbiji, uključujući i poslove neophodne za funkcionisanje društva, je toliko neuslovan i nisko plaćen da ljudi koji bi ih obavljali ne mogu da normalno žive od svog rada.
Kapitalisti, naravno, ne žele da problem emigracije radnika zbog lošeg položaja rešavaju poboljšanjem radnih uslova; nego uvozom radne snage čiji je položaj još gori — u našem slučaju, radnika iz Afrike i Azije. Rad agencija za zapošljavanje je posebno procvetao u oblasti “uvoza” radnika iz inostranstva.
Krupni kapital, njegovi predstavnici na vlasti i imperijalni poredak izvlače višestruku korist iz ovakve prakse. S jedne strane, na domaćem terenu, dobijaju još jeftiniju radnu snagu sa daleko manjim kapacitetom organizovanja. Na globalnom nivou, smanjuju socijalni pritisak u onim zemljama iz kojih dolaze radnici. A na sve to, potpunom kontrolom javne rasprave o ovom problemu, podstiču jalove kulturne ratove: dok desno krilo kapitala bljuje rasizam, i nudi lažna i još štetnija rešenja za probleme koje su sami stvorili, njegovo "levo" krilo — ignorišući strukturne razloge migracija — optužuje lokalno stanovništvo za bezrazložnu zatucanost i podržava izolovanje i dalje degradiranje radničke klase. Ukoliko dozvolimo da se takav kulturni rat desi, to će biti istinski finalna faza evrointegracija Srbije.
Umesto da rešava goruće probleme i protivrečnosti, neoliberalni režim SNS nas integriše u globalni lanac izrabljivanja — zmiju koja se proteže od Gane i Bangladeša, preko Srbije, pa do Berlina, Brisela i drugih zapadnih prestonica. U tom lancu, niko nema položaj dostojan čoveka — ni radnici iz Srbije, koje sistem tera da pristanu na loše uslove i skandalozno niske plate ili da napuste zemlju kao suvišni; ni radnici iz trećeg sveta, koji se uvoze kao skoro pa ropska radna snaga da bi popunili tako nastale rupe u privredi. Isključivu korist imaju izrabljivači, sa vrhom u zemljama centra kapitala.
Protiv tog lanca možemo da se borimo isključivo tako što ćemo napasti glavu zmije — političku i ekonomsku potčinjenost Srbije imperijalnoj osovini EU-SAD — i izgraditi jaku privredu i suvereno društvo po meri čoveka.
