piše Marko Crnobrnja, član PRL
U Komunističkom manifestu Marks piše o raznim vrstama socijalizma pored onog ispravnog, naučnog. Tako govori o „feudalnom” i „sitno-buržoaskom” socijalizmu. Reč je o ideologijama koje formulišu nazadne ili besperpektivne klase koje napadaju vlast građanske klase sa svojih uskih pozicija i time završavaju u političkom ćorsokaku.
Dosta građanske klase u Srbiji, pogotovo onaj deo koji je postigao svoj vrhunac u Jugoslaviji, razume sebe kao levičare. Iako neretko dobronamerni, mnogi od ovih pobornika socijalizma razumeju socijalizam iz svoje sužene klasne perspektive. U svojim najgrubljim i najozlođenijim momentima, ovo je socijalizam koji isključuje seljake, preduzetnike, neškolovane mase i sve one koji postoje u sivoj ekonomiji. Socijalizam ovog tipa zasnovan je na čvrstom savezu između urbanog proletarijata i visoko-obrazovanih slojeva na bazi jednakosti, pravičnosti i socijalne države.
Deo ovog društvenog sloja obeležen je traumom devedesetih. U ranim tržišnim transformacijama socijalizma došli su novi snalažljiviji ljudi koji su lakše našli svoje mesto u novoj ekonomiji i pod sankcijama. Pritom se radnici i seljaci nisu udružili sa njima u održavanju njihovog položaja već su rešavali sopstvene probleme na sopstvene načine. To je sve ostavilo veliku gorčinu u ovom sloju koji iz svojih predstava o socijalizmu isključuje slobodarsku snagu „neobrazovanih” masa koje nisu stale u njihovu odbranu devedesetih.
Zato mnogi komunisti ne polažu nadu u ovakav jugonostalgičarski anti-Miloševićevski socijalizam. Umesto toga traže spas u njegovoj negaciji, u prigrljivanju tih masa koje su se tokom tranzicionog terora dve hiljaditih našle pod vođstvom radikala.
Jasno je da je ovaj sloj „gubitnika tranzicije”, iako otrovan antikomunizmom, ipak imao zdravije političke instinkte otpora prema imperijalizmu i direktnije iskustvo neoliberalnog terora privatizacije, dekontaminacije, prekvalifikacije, repatrijarhalizacije, kriminalizacije, …
Problem je u tome, što je vladajuća politika zadnjih 13 godina imala suštinski samo jedan zadatak, a to je da uništi i pasivizuje otpor ovog sloja prema petooktobarskoj državi. Kroz ucene, potkupljivanje, pravljenje ludim, eksploatacijom i vulgarizacijom nacionalne kulture do besmisla, pretnjama nezaposlenošću i sankcijama, odavanjem počasti kriminalcima i svetskim tiranima oduzeto je dostojanstvo i borbenost ovih ljudi kojima nije ostalo ništa do nade u potomstvo. (Proleter je u Rimu i bio onaj koji nema nikakvu imovinu već samo svoju decu).
Onaj ko iskreno veruje da ova oklevetana i otpisana klasa još nije uništena, ne može da očekuje progresivne korake od mašine koja je napravljena specifično za tu namenu da baš tim ljudima manipuliše i kontroliše ih u cilju okretanja svih njihovih instinkata upravo u službu međunarodnom kapitalu. Isto tako ne bi smeo da njihovu decu kleveće i da ih mrzi zato što su odrasla u neoliberalnoj ekonomiji računara i engleskog jezika, migracije i nesigurnog posla i ne razumeju državu kao nešto što ih štiti od eksploatacije jer država je uveliko na strani eksploatatora.
