Ono što se danas događa po javnim ustanovama i preduzećima nije nikakva „politička kampanja“. To je zloupotreba radnika i njihovog egzistencijalnog straha za potrebe održavanja političke vlasti.
U Opštoj bolnici „Studenica“ u Kraljevu sindikati upozoravaju na pritiske prema zaposlenima da prisustvuju mitinzima. Vladimir Nović iz Sindikata „Nezavisnost“ govori o koordinatorima i „radnom telu“ koje organizuje ljude, dok se posebno pritisak vrši na zaposlene na određeno vreme. Poruka je brutalno jednostavna: „Ako hoćeš da dobiješ posao, moraš da ideš tamo.“ Radniku koji čeka ugovor za stalno ne ostavlja se izbor. Govori mu se da se ugovor „čuva u fioci“ dok ne uradi ono što se od njega zahteva. „Moraš na miting, moraš u autobus.“ Naravno, onda se njegovo prisustvo evidentira pri ulasku i izlasku iz autobusa. To nije politička sloboda, već politička prinuda nad čovekom koji od svoje plate živi.

Ista logika pojavljuje se u čitavom nizu javnih preduzeća.
Radnik JKP „Merošina“ kaže Aleksandru Vučiću da mu je istekao ugovor i da nije dobio novi posao jer nije otišao na miting. Kada ga Vučić pita: „Nisi bio na mitingu, zato ti dali otkaz?“, radnik odgovara: „Da, to je priča.“ Zatim predsednik Srbije izgovara rečenicu koja ogoljava čitav sistem:
„Ako je to razlog, oni će svi da dobiju otkaz. Ako to nije razlog, ti nećeš da dobiješ novi posao. A ovako ćeš da dobiješ.“
Ove reči nisu sitnica, one pokazuju kako izgleda sistem u kojem se radno mesto pretvara u sredstvo nagrađivanja i kažnjavanja političke poslušnosti.
Tu je Miladija Dimitrijević, bivša čistačica i kafe kuvarica u Opštinskoj upravi u Raškoj, koja kaže da su od nje tražili da ide na skupove zato što je osam godina radila po ugovoru.
Tu je Vanja Bogdanović, otpuštena radnica „Srbijavoza“, koja kaže da nije bila podobna jer nije odlazila na skupove vlasti i takozvane Ćacilende.
Tu je Senad Malkić, bivši radnik „Komunalca“ iz Čačka, koji kaže da je otpušten jer nije želeo da ide na skupove SNS-a i podržava vlast.
Tu je Bogosav Nešović, bivši radnik JKP „Gradska čistoća“ Beograd, koji kaže da je odbio zahtev da na mitinge izvede određeni broj ljudi i dobio otkaz.
Tu je Aleksandar Nikolin iz JKP „Čistoća“ Sombor, koji govori da se zaposlenima nije ni postavljalo pitanje da li žele da učestvuju, već se određivalo koliko će ljudi ko voditi. Nakon toga je iz finansija prebačen na mesto portira u azilu za pse.

Nakon svega, se još neko usudi da govori o „dobrovoljnom“ učešću.
Kakva je to dobrovoljnost kada čoveku koji radi na određeno kažete da mora na miting ako želi posao? Kakva je to sloboda kada se radniku vodi evidencija ulaska i izlaska iz autobusa? Kakva je to politička podrška kada iza nje stoji strah od otkaza? To nije podrška vlasti več iznuđena poslušnost.
Najlakše je terorisati politički radničku klasu kada joj oduzmete ekonomsku sigurnost. Radnik na određeno, radnik koji godinama čeka ugovor za stalno, radnik koji zavisi od direktora i stranačkih posrednika, a upravo je takav radnik idealna meta za sistem ucene. Upravo zato je priča o mitinzima zapravo priča o klasnom odnosu moći. Onaj ko kontroliše radno mesto može da zahteva političku poslušnost od onoga ko nema sigurnost da će sutra imati od čega da prehrani sebe i porodicu. Tako nastaje stranačka mašinerija: ne okupljaju se ljudi zato što veruju, već zato što moraju. Ne pune se autobusi političkim entuzijazmom, već strahom. Ne skupljaju se radnici kao građani, već kao zavisna radna snaga.

Javne ustanove i javna preduzeća postoje da služe društvu. Bolnica postoji da leči. Javno preduzeće postoji da pruža uslugu. Radnik u njima postoji da radi svoj posao. Nijedna od tih institucija nije stranačka kasarna, a nijedan radnik nije vojnik vladajuće stranke. Zato je poruka sindikalca Vladimira Novića toliko važna:
„Mi nismo političari, mi smo radnici.“
Upravo tako. Radnici ne smeju da budu pretvoreni u glasačku mašinu, mitingašku statistiku i ljudski materijal za političke spektakle. Njihov rad nije vlasništvo vlasti. Njihova egzistencija nije stranačka valuta. Njihov posao nije cena političke poslušnosti. Ukoliko vlast može da kaže radniku „moraš na miting“ zato što drži njegov ugovor u svojim rukama, onda problem nije samo u jednom mitingu.

Problem je u sistemu u kojem se radno mesto koristi kao poluga za disciplinovanje radničke klase, a protiv toga postoji samo jedan odgovor: organizovanje, sindikalna solidarnost i odbijanje da se radnik tretira kao stranačko vlasništvo. Dokle god čovek može godinama da radi na određeno, dokle god mu ugovor može zavisiti od volje direktora, dokle god se radno mesto može koristiti kao sredstvo nagrade i kazne, postojaće prostor za političku ucenu. Zato je borba protiv stranačkog mitingašenja istovremeno i borba za siguran radni odnos, sindikalnu organizovanost, radnička prava i kontrolu radnika nad institucijama u kojima rade.

Ne treba radniku objašnjavati da je slobodan dok mu neko drži ugovor u fioci.
Ne treba mu govoriti o demokratiji dok mu se određuje u koji autobus mora da uđe.
Ne treba govoriti o izborima dok se radna mesta pretvaraju u instrument za disciplinovanje zaposlenih.

Radnik nije glasačka mašina. Radnik nije statistika na mitingu. Radnik nije stranački vojnik. Njegov rad pripada njemu i društvu koje taj rad stvara a ne političkoj strancii. Zato odgovor mora biti solidarnost: jedan radnik protiv ucene je ranjiv, organizovani radnici protiv ucene predstavljaju društvenu snagu koju nije moguće tako lako disciplinovati, jer kada se radnička klasa organizuje i odbije da svoje pravo na rad menja za političku poslušnost, tada se ruši sama osnova ovog mehanizma.

Radno mesto nije nagrada za poslušnost. Plata nije stranačka milostinja. Javno preduzeće nije stranačka kasarna. Radnik nije ničiji vojnik!