Godinama slušamo floskule kako je najbitnije da ovi odu, pa ćemo videti za dalje. Građani Srbije godinama nemaju priliku da glasaju za svoje interese, već glasaju po logici manjeg zla, u zavisnosti od toga zaziru li od naprednjaka toliko da skutonošama prethodne vlasti oproste sve grehe, ili je obrnuto. U pražnjenju emocija se previđa da je Vučićeva svita, napadana za uzurpaciju republičkih ustanova i resursa, u osnovi interesna grupa, odnosno kartel srpskih političkih i ekonomskih elita od 2000. naovamo. SNS nastaje kao projekat kojim je rascepljena tada najmnogoljudnija opoziciona stranka u Srbiji, SRS, a njena biračka baza - mahom ljudi ojađeni postpetooktobarskim privrednim pokoljem - preusmerena na opciju koja bi nastavila “evropski put” novih mera štednje, otpuštanja, zaduživanja i servisiranja investitora; politiku koju islužena Tadićeva garnitura više nije mogla bez rizika da sprovodi.
Kako bi to bilo postignuto, umesto najavljene seče lopova iz prethodne vlasti, pod stabilokratskim prividom nacionalnog jedinstva prigrljeni su uigrani kadrovi DS, G17+ i manjih grupacija (tipa SPO, demohrišćana i NSS) iz prošle etape neoliberalnih reformi i prikivanja Srbije za evroatlantski vojno-politički blok. U tom smislu SNS predstavlja vrhunac organizovanja vladajuće klase u Srbiji, a lica koja su postepeno ispadala iz te interesne jednačine, poput Dragana Đilasa, zbila su se u opozicione redove. Upravo logika manjeg zla i impuls da će sve samo po sebi biti bolje kad vlasti - tada, žutima - vidimo leđa, kumovali su usponu SNS kartela.
U međuvremenu, poskupljenje demokratije u našem izbornom sistemu, u kojem se poslanici ne biraju na ime, već kao marionete interesnih podgrupa u stranačkim centralama, odradilo je svoje u sasecanju pluraliteta političke misli. Oligopol privatnih medija koji diktira vidljivost političkih opcija konsolidovao je tapiju vlasti na suverenističku retoriku, dok CNN-ov program na srpskom, N1, svaku kritiku SNS vlasti koju prenosi prvo podvrgava prozapadnoj cenzuri.
Povrh svega toga, i vladajuća koalicija i parlamentarna opozicija ustrojile su čitave orbite satelita od parapolitičkih NVO i grupa za pritisak kao što su “Proglas”, “Sviće” i sl. do paradnih strančica leve ili patriotske provenijencije poput Pokreta socijalista ili Zavetnika. Ovo su sproveli radi animiranja masa i kanalisanja sentimenata raznih ciljnih grupa među biračima u dalju legitimizaciju neoliberalnog kursa i potčinjenosti naše zemlje. Inflacija takozvanih “mladih lidera” i “nekompromitovanih lica” mnoštva građanskih pokreta i lokalnih frontova skriva jalovost politike ograničene na antikorupcijske propovedi o aferama i kulturne ratove u stilu “oni nevaspitani, mi čestiti”.
Tako smo dospeli do duboko nedemokratske političke scene gde se dve trećine naroda protivi evrointegracijama, a predsednik i ogromna skupštinska većina svih stranaka zaklinju se kako EU nema alternativu. Devedeset posto naroda Srbije opire se ulasku u NATO, dok i vlast i skoro sva opozicija nude pridruženje Alijansinom pohodu protiv Rusije. Nema na gaženje prava i latentni ultranacionalistički pogrom svojih građana na severu Kosmeta, Srbija vodi dijalog sa sopstvenom okupiranom pokrajinom u kojem posreduju isti centri moći koji tu okupaciju sprovode.
To je pravi režim u Srbiji, režim tranzicije i večnog svanuća šestog oktobra, na čijem su braniku derivati DOS-a i u SNS kartelu na vlasti i u parlamentarnoj opoziciji; i tajkunske zvezde i diplomate sa Dedinja; i uličarski huligani i fondaški eksperti u akademiji, i lobisti u pravosuđu i delovi jerarhije, i korporativni mediji i žute vođe sindikata. To je strahovlada i kompradora u službi bezbednosti i strašila kao što su Bokan, Gruhonjić, ali i tržišni fundamentalisti poput sudije Majića, koji bez blama izjavljuje kako je neprirodno da radnici letuju svake godine.
Narodu Srbije koji živi od svog rada, radnicima, poljoprivrednicima, marginalizovanim tzv. gubitnicima tranzicije – veteranima, proteranima, politička klika Vučić-Đilas kroji kapu tako što izbornim nadmetanjem obojenih radikala i rebrendiranih demokrata, karikaturom dvopartijskog duopola u SAD, volju naroda presipa u stare mehove i isporučuje briselsko-vašingtonskim nadvladarima. Sve se ovo odigrava u odsustvu ne stihijske (poput nekoć radikala u jeku neoliberalne šok terapije ranih dvehiljaditih) već principijelne, ideologije; i odsustvu organizacije otpora bedi koju nam nanosi evromanska vizija vladajućih krugova u Srbiji, koja usred rata u Ukrajini i sutona evropskog mita srlja u Brisel, poput čoveka koji trči u Beč pred kraj Prvog svetskog rata.
Ono od čega strepe politikanti koji od skupštinskih klupa prave operu po notama stranog kapitala jeste istinska alternativna opcija trećeg puta: opcija koja socijalne posledice tranzicije ne bi ignorisala ili lažno predstavljala kao neusklađenost sa nazovi evropskim standardima, nego problematizovala neravnopravni, neokolonijalni položaj naše zemlje kao okosnicu problema nerazvijenosti. Da je tako videlo se već zimus i proletos po paničnim i histeričnim reakcijama klovnova vlasti i opozicije u odbranu režimskog duopola na najblaži nagoveštaj rasta takve snage kroz progresivnije krilo samoorganizovanog studentskog pokreta.
Umesto mesijanske retorike moralnih ucena i unakrsnog zastrašivanja birača od strane glasogovornika opozicije i vlasti, u Partiji radikalne levice organizujemo se radi borbe za posve drugačiju viziju Srbije, viziju kakva u političkoj ponudi građanima naše zemlje očajnički nedostaje. Jedino nepovredivost doma kao temelj socijalne sigurnosti, radno zakonodavstvo po meri potreba radnog naroda umesto za maksimalizaciju profita stranih kompanija, neopoziva društvena kontrola nad strateškim resursima i najstriktnija vojno-politička neutralnost mogu biti stvarni oslonac nesputanog razvoja i punog uvažavanja demokratske volje svih građana Srbije.
