MMF i Svetska banka su finansijske institucije osnovane 1944. godine na Breton Vuds konferenciji na inicijativu britanskog i američkog ministra finansija. Cilj konferencije bio je da se stvori arhitektura posleratnog ekonomskog uređenja sveta.

Međunarodni monetarni fond zamišljen je da motri na kurseve nacionalnih valuta i da kroz pozajmice rešava disbalanse koji bi se u njima javili zbog neravnoteže u trgovini među zemljama. Međunarodna banka za obnovu i razvoj, oko koje će izrasti Grupa Svetske banke, namenjena je obnovi zemalja razorenih ratom i ubrzavanju ekonomskog razvoja siromašnih zemalja.

Sedamdesetih se svetski ekonomski sistem promenio usled naftnog šoka i kraja konvertibilnosti dolara u zlato. Nastupila je globalna inflacija koja je perifernim zemljama otežala uvoz kapitalnih dobara potrebnih za dalji razvoj i usmeravala ih ka izvozu u zemlje kapitalističkog centra. To je početak epohe neoliberalizma.Jugoslavija bila je možda jedina socijalistička zemlja koja je od početka do kraja bila članica MMF-a i Svetske banke. U jednom periodu, pogotovo šezdesetih, projekti Svetske banke imali su značajnu ulogu u razvoju naše infrastrukture. Sedamdesetih sa gorepomenutim promenama svetske ekonomije, i naša zemlja ulazi u probleme nesrazmere između uvoza i izvoza.

Osamdesetih MMF pozajmljuje Jugoslaviji velike svote za rešavanje krize, ali pod uslovom sprovođenja paketa reformskih mera koje podrazumevaju tržišnu liberalizaciju i takozvanu štednju. Rezultat ovih mera bio je razbijanje socijalne države i obaranje moći radničke klase. Društveno nezadovoljstvo je proključalo, a zatim preusmereno na nacionalizam i liberalizam. MMF je pred kulminaciju u ratu dodatno dodao ulje na vatru odlukom da posluje isključivo sa republičkim a ne i saveznom vladom Jugoslavije.

Strukture MMF i Svetske banke su takve da donošenje odluka u ovim institucijama nije ravnopravno ili srazmerno stanovništvu, već finansijskom ulogu koje zemlje članice u njima drže. Time zemlje poverioci, a to su zemlje kapitalističkog centra ili Kolektivnog zapada, diktiraju njihove politike na svoju korist a štetu siromašnih zemalja kojima navodno pomažu.

Sprovođenje ovih mera, koje se predstavljaju kao tehničko pitanje, zapravo je politički potez kojim vlast i društvo iskazuju pokornost spram stranog kapitala. Pozajmica i njeno vraćanje nikada nisu samo pitanje samih novčanih iznosa već označavaju i oblikuju odnose dužnika i poverioca. Odobrena tranša kredita signal je poverenja centara moći u datu državu, a problemi sa isplatom i zastoji sa reformama znače obično pritiske i imperijalno nasilje nad dužnikom.

Petooktobarska Srbija doživela je svoj najveći obrt kada je vlast DOS-a smenjena uz zapadnu podršku 2012. zbog nemogućnosti vlade da sprovede dalje mere štednje usled sveopšteg narodnog nezadovoljstva. Naredna SNS vlast, izabrana uz obećanja obračuna sa privatizatorima, donela je umesto toga smanjenja penzija, zabrane zapošljavanja u školstvu i zdravstvu i poskupljenja električne energije.

Svetskoj banci i MMF-u dugujemo oko 4.6 milijarde od 39 milijardi evra ukupnog duga. Poslednji aranžman napravljen je 2022. na ime prevazilaženja energetske krize izazvane ratom u Ukrajini. Ovo podrazumeva „diverzifikaciju energetskih izvora” kako se eufemistički godinama naziva napuštanje ruskih energenata. Sve mere su eksplicitno zamišljene tako da produbljuju procese vezivanja Srbije za Evropsku uniju.Iako se dug prema MMF-u trenutno smanjuje, nepopularne mere se i dalje sprovode u okviru konsultantskog partnerstva. Ideološko opravdanje je da ove mere svejedno gode ekonomiji jer odobravanje MMF-a stvara poverenje investitora i poverilaca u ekonomiju Srbije. Dakle iako se ne nalazimo u krizi i imamo druge izvore kreditiranja, mi nastavljamo da sprovodimo mere za koje dobro znamo da nemaju blagotvorno dejstvo na našu ekonomiju a često donose bedu najugroženijima.

Tražimo raskidanje Instrumenta za koordinaciju politika koji Srbija ima sa MMF-om. Jedini način da naša privreda napreduje je oslanjanjem na naše snage. Preskakanje kroz obruče koje strani kapital postavlja nikad neće Srbiju učiniti poželjnim ekonomskim partnerom već uvek samo zavisnikom od stranih investicija koji ostaje bez ičega pri prvoj sledećoj krizi.

Stvarnu ekonomiju čine radnici koji je vuku, štednjom na nama može se dobiti samo ekonomija zasnovana na presipanju iz šupljeg u prazno.