Партија радикалне левице основана је у септембру 2020. године, након вишегодишњег рада на уједињењу левих снага у Србији који је проистекао из многих заједничких активности у различитим протестима, иницијативама и дешавањима, а убрзао се и формализовао након конгреса Социјалдемократске уније децембра 2018. на којем је изгласана декларација позива левим снагама на уједињење. Већ више од пет година ПРЛ се бави организовањем радничке класе и прогресивних делова друштва око циљева због којих смо се и окупили и због којих смо уопште одлучили да оснујемо политичку партију. Међутим, наша борба је много старија од „конгреса уједињења“, на којем смо се и коначно окупили под новим именом, у новој форми, у коју смо са собом унели вредности и искуства која су се стварала преко деценију уназад.
Најважнији темељ на којем заснивамо историјски почетак јесу радничке борбе против приватизација друштвене имовине, фабрика и предузећа, 2000-тих година. Године штрајкова, протеста, блокада путева, сукоба са полицијом, заузимања фабрика, хапшења радничких и синдикалних активиста, створиле су непроцењиво искуство међу онима који су се противили распродаји и пљачки друштва и државе. Штрајкачи су се повезивали једни са другима, радници различитих фабрика протестовали су заједно, долазили су са различитих крајева Србије да подрже штрајкове и протесте радника из других градова, а онда је 2009. од штрајкачких одбора више фабрика настао Координациони одбор радничких протеста у Србији. Радници од Новог Пазара до Суботице, од Зрењанина до Крагујевца, били су повезани. Паралелно са процесом увезивања штрајкача, настају и локалне радничке организације, међу којима се највише истакла зрењанинска Равноправност, странка коју су основали радници махом из Југоремедије, али и они из Шинвоза и БЕК-а, и са којом су убрзо на изборима ушли у локалну скупштину кроз коју су наставили борбу против приватизација и корупције. Кључна за њихову активност била је фабрика лекова Југоремедија, коју су, као мали акционари, држали њени радници, помажући тим путем и своју, али и борбе читавог радничког покрета.
Међутим, држава у савезу са приватним капиталом била је јача – фабрике су ипак приватизоване или завршиле у стечајима, а радничка класа, изморена различитим притисцима, који су многе коштали живота, као и са неким од најистакнутијих представника пред судовима под лажним или намештеним оптужбама, није имала снаге и средстава да настави борбу истим интензитетом. Коначно, Српска напредна странка са својим неискреним обећањима да ће се обрачунати са тајкунима и преиспитати и поништити приватизације, покупила је гласове многих огорчених радника, и довршила пасивизацију покрета. Након 2012. радничка борба углавном се сводила на спасавање онога што је могуће спасити у стечајним поступцима, као и на одбрану истакнутих чланова радничког покрета у кривичним поступцима (од којих су се неки окончали тек последњих година), и на крају, за одбрану основних егзистенцијалних ствари попут права на дом.
Ипак, и у тим остацима борбе задржала се клица за будући покрет. Иван Златић, актуелни генерални секретар ПРЛ, од 2003. до 2012. био је секретар Савета за борбу против корупције, и паралелно блиски саборац радничког покрета, и активни учесник у радничким борбама тог времена и свим формама њиховог организовања. Њега је 2015. године, тадашње руководство Социјалдемократске уније које је планирало заокрет страначког курса у лево, позвало да им се придружи у тим напорима. Златић је прихватио позив, и заједно са групом сабораца, друштвених активиста, као и неколицином истакнутих синдикалаца и штрајкачких вођа из предузећа попут Трудбеника и Срболека, али и значајним делом зрењанинског радничког покрета организованим у Равноправност, улази у СДУ, којој се претходно већ прикључио и велики број радница пиротског Првог маја. То је била база за потоње умрежавање левице и настанак Партије.
Истовремено са радничком борбом против приватизација, на факултетима се водила борба против комерцијализације образовања и увођења болоњског система. Прогресивни студенти и студенткиње протестима су скретали пажњу на нови систем који је све више отежавао приступ високом образовању деци из радничких и сељачких породица. Низ протеста и блокада факултета у периоду од 2006. до 2014. радикализовао је генерације студената, који су се потом окретали левици, марксизму, анархизму, феминизму и другим правцима, а на том таласу, настајали су бројни левичарски кружоци, групе и организације, који су и у периоду након 2014. били важна карика у многим друштвеним протестима и активистичким иницијативама.
Са влашћу СНС, неолиберална пљачка друштва и акумулација капитала у рукама приватника досегла је нове нивое. На удару су се масовно нашли домови људи, углавном радничке класе и Рома, али и реке виталне за животе читавих села. Одмах су покренути и отпори отимачини у чијим језгрима су се поново нашли људи и организације који су касније допринели настанку Партије. СДУ, заједно са другим левичарским организацијама, 2017. године формирала је Здружену акцију Кров над главом која је баш како јој име и говори, представљала здружено акционо јединство бројних левичарских организација и појединаца са циљем заштите домова од пљачке приватних извршитеља. Готово сваке недеље, понекад и више пута, активисти организовани у ЗА Кров над главом, окупљали су се испред улаза и врата угрожених људи, пркосећи извршитељима, инвеститорима, полицији, а понекад и приватним батинашима, успут зарадивши десетине прекршајних и кривичних пријава јер су се усудили да се у заштити права људи да имају кров над главом, одупру вољи крупног капитала.
Готово истовремено са најездом извршитељских напада на станове, многи ситнији капиталисти, са намером брзог и лаког богаћења, окомили су се на мале реке по Србији, са циљем да их пресеку мини-хидроелектранама (МХЕ) те да на рачун онемогућавања приступа рекама читавим селима и крајевима остваре велики профит. Симбол широке народне борбе против таквог заробљавања река и потока у цеви била је Стара планина, на којој су управо становнице старопланинских села и бивше раднице Првог маја, стале у прве редове. Левичари из Београда, Новог Сада, Ниша, из СДУ и многих левичарских организација, често су обилазили терен, а у својим градовима помагали при организовању протеста и при свему осталом што је било могуће радити са дистанце.
Многи млади активисти који су стасали током ових друштвених борби окупили су се око леве струје унутар СДУ, настављајући тиме кораке ка уједињењу левице. Коначно, у децембру 2018. године на конгресу СДУ изабрано је у потпуности левичарско руководство и изгласан је важан документ – Позив Социјалдемократске уније на уједињење левих снага. Од тог тренутка, покренут је велики дијалог на левици, и читав низ разговора и састанака између бројних организација, који су допринели томе да се септембра 2020. године чланови бројних левичарских, студентских и омладинских организација, као и многи појединци, окупе на „Конгресу уједињења“, и оснују Партију радикалне левице, са циљем да повеже и ојача постојеће друштвене борбе, постане њихово политичко и парламентарно крило, и доведе друштво у Србији до социјализма.
