✍ piše Mihajlo Nikolić, član PRL

Sedmi je jun, 2019. godina je u pitanju. Ja, tada student istorije i moj prijatelj Marko Đelević smo se uputili ka novosadskom kampusu gde smo primetili da nas prate dvojica krupnih muškaraca sa crnim kačketima. Ušli smo na Filozofski fakultet, a kada smo izašli, oni su bili ispred na nekih 100 metara od nas. Mi smo krenuli prema njima znajući podsvesno šta će da se desi. Ubrzo zatim, čim smo prišli jedni drugima, ja sam oboren na zemlju jednim udarcem metalnim predmetom, a ubrzo je isto prošao i moj prijatelj. Dobili smo još nekoliko udaraca dok smo ležali na zemlji a napadači su ubrzo pobegli.

Slučaj našeg prebijanja do danas nije rasvetljen, ali među drugovima i drugaricama preovladava mišljenje da je batinaše unajmio neko od novosadskih javnih izvršitelja budući da smo obojica u tom trenutku bili aktivisti ZA "Krov nad glavom".

Par dana nakon toga organizovan je protest podrške prebijenim studentima. To se odnosilo na nas dvojicu, ali i na Dejana Bagarića, tadašnjeg studenta književnosti koji je pretučen po sličnom receptu u novosadskom kampusu par dana kasnije. Iako smo i tada, a i sada, Bagarić i ja bili politički neistomišljenici, moram da kažem da je on tada bio pošten prema nama dvojici i da je kao medijski daleko prepoznatljivija ličnost iskoristio priliku da i našu priču progura u brojne medije koji su tada izveštavali o tome što nam se desilo.

Na protestu podrške nama trojici čule su se razne parole, a ja sam imao želju da kao jedan od govornika poručim da uprkos svim pritiscima nikada nećemo stati sa našom borbom. I zaista, nismo stali.

Do danas nisam imao potrebu da pišem nešto na ovu temu, ali nakon svih ovih godina i brojnih drugih žrtvi kriminalnih bandi koje služe krupnim kapitalistima u Srbiji za obračun sa svojim političkim protivnicima, neistomišljenicima ili nekim drugim u njihovim očima "remetilačkim faktorima" želeo sam da podsetim javnost i na ovaj događaj koji se danas i ako je tada bio vrlo propraćen, slabo pamti. Nadam se da niko više neće proći takvo iskustvo koje jeste vrlo traumatično, ali moram da kažem da je meni lično dalo snagu da zaista nikada ne stanem sa borbom za socijalizam u koju čvrsto verujem, a za zadovoljstvo učešća u takvoj borbi, jedno prebijanje ispred fakulteta od strane unajmljenih batinaša zaista nije visoka cena. Hvala svim drugovima i drugaricama, prijateljima, saborcima i saborkinjama koji su kako tada, tako i danas uz nas.

Smrt kapitalizmu!

Živeo socijalizam!

Živela radnička Srbija!